Поседовање и вршење власти се од памтивека подразумева као врло значајан извор важности, изнад кога је мало шта.
Проблем настаје када власт, на основу неадекватне демократске процедуре, која допушта да резултати избора важе и ако једва половина њих изађе и гласа, допадне онима, који сами по себи немају важност, нити било који  извор важности (научни углед и сл.), који су пре поседовања власти били „ништа“, па постали „све“, мада су, заправо, остали што су и били.
Они се са посебним жаром боре за опстанак и приграбљивање што веће количине власти и у тој „страственој борби“, не презају ни од чега.

То је тако и више пута се у историји показало да је тако, а показује се и у актуелној ситуацији.
Од моралисања и јадиковки што је то тако, нема ништа.
Тек када на власти буду они који и без власти поседују стручни и сваки други, за вршење власти потребан, интегритет, може се говорити о промени таквог стања.
Поседник знања и способности долази на власт не да би њоме тек постао важан, иако заправо и није, него да би на њој показао своје квалитете, које има, чак и ако их не покаже.

Да би се то догађало, потребно је извршити корекцију политичког система, како би ствари стајале тако да „свако има право да бира и свако, ко поседује одговарајуће знање и способност, да буде биран у органе власти“.

Уздржавање поседника знања и способности од политике иде на штету и њима и народу у којем су.
Пристајање поседника знања и способности да буду, мање битан, део власти, да само саветују оне који немају знања и способности је губљење времена и расипање енергије на узалудан посао.

Поседници знања и способности би требало да се активно укључе у политику, борећи се за власт. Ни за шта мање.
Ако им бирачи и не би били наклоњени, то не би требало ни да их чуди, а камоли обесхрабрује.
Бирачима, односно народу, су они потребни, па ма шта се причало.
И тако ваља и да наступају: као потребни.
И да у политици не пристају ни на шта мање осим на позицију власти.
Па чак и када би се, у садашњем систему, нашли у опозицији, њихова главна, потпуно аргументована прича, би требало да буде: власт припада нама, остали је узурпирају.

У суштини не би требало да се баве ни критиком узурпаторских власти, које настају преко манипулација, предизборних и постизборних  лагарија и конфузне воље бирача.
Да тим узурпаторима ничим, па ни критиком, не дају на значају, који ови иначе немају.
Они знају да могу, оно што узурпатори не могу, али, исто тако знају, да без сагласности већине не могу и заиста доћи на место које њима, по стању ствари, припада – на власт.
Зато је њихов главни циљ да креирају систем демократске меритократије, који поменутим узурпаторима ставља брану да уопште учествују у такмичењу за позицију власти.

Тек у таквом систему, поседници знања и способности ће доћи до пуног изражаја, а и народ, бар већина, ће од тога имати колатералну корист.

Иначе, неки се питају, како то да политичари, ови узурпатори, који  дају лажна обећања, нису свесни да ће се све то открити и зашто у своје редове примају, па чак и постављају на важне функције и оне који немају адекватно знање, а о способности и да не причамо.

Наш одговор гласи:
Ни удата жена или ожењени мушкарац , када се упусте у авантуру прељубе, не размишљају да ће вероватно бити откривени, јер страст је страст. 🙂
Ова политичарска уме да буде и жешћа.
Што се чланова тиче, битна је количина, а не каквоћа. Зато је негативна селекција кадрова присутна деценијама. Још нико, улазећи активно у политику, није јасно дао до знања да „сви могу да бирају, али не могу сви, осим поседника знања и способности, да буду и бирани у органе власти“.
Ми то започињемо, па докле стигнемо, стигли смо.
Истина није популарна, али је потребна и једина корисна.
А поготово у овако тешкој ситуацији.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ