Историја је мање борба, а више смењивање различитих класа или елита на политичкој и економској власти.
О томе су разни аутори, па и теоретичари друштвене промене, као што су Парето („кружење елита“) или Маркс, давали своја виђења, па, нарочито овај други, и визије.
Марксова визија је пропала, и, наравно, злоупотребљена.
Разлог пропасти Марксове визије је његово занемаривање чињенице да ће радничка класа, захваљујући брзом технолошком развоју и аутоматизацији, постати поново класа по себи, а не за себе, тачније опслуживачка маса.
У том облику је често служила као полуга за успостављање и одржавање разних демагошких власти, па и оних најцрњих: фашизма и нацизма и, нешто мање црног, али свеједно друштвено погубног комунизма.
И данас је (бивша) радничка класа један од најнепрогресивнијих слојева друштва.
А, по Марксу, је требало да буде авангарда.

Технолошки развој је преживела и чак тај развој прилично потчинила себи класа капиталиста, међу којима су најзначајнији поседници финансијског капитала.

Поменути развој је, међутим, издигао једну нову класу, коју је Маркс називао „радничка аристократија“, а амерички економиста Џ.Галбрајт ју је назвао „техноструктура“.
Суштина те, још недовољно освешћене и политички неангажоване класе, је поседништво знања и способности.
Тај њихов посед или капитал, који смо назвали и најкапитал, је потребан свима, читавом друштву, и класичним капиталистима, јер помоћу те нове класе остварују веће профите, и радницима, чији капитал, рад, све мање вреди и све је заменљивији.

Угрубо речено, без поседника индустријског рада ће се у догледној будућности, аутоматизацијом и роботизацијом, моћи.
Реално гледано, могло би се и без поседника класичног капитала, а поготово у садашњем и надолазећем добу, кад ту класу чине углавном наследници, који у самом економском процесу имају слабу или никакву улогу. Осим што „купе кајмак“, односно профите.

Аутоматизација укида потребу за људским индустријским радом

Значајну улогу ће задржати само нова класа, поседници знања и способности.
А, логично ће им и расти свест о томе, па ће пожелети и да имају власт, и економску и политичку.

И освојиће је, ма колико то засад изгледало не баш извесно.
Јер само та класа, поседници знања и способности, је кадра да изађе на крај са гомилом и економских и социјалних и политичких проблема „савременог света“ и да чини „нешто ново“, да креира заиста нов светски поредак.
Народ, као скупина поседника  рада за којим има све мање потребе, нема разлога да у тој новој класи види свог „класног непријатеља“, а још мање израбљивача.
Једино ће нова класа, захваљујући знању и способности да ствари организује, бити кадра да реши садашње, све веће, проблеме основне масе народа, који се тичу стандарда, који све више пада, док, са друге стране, класа класичних капиталиста постаје све богатија.
Новој класи ће бити потребан поредак који одговара њој и њеним циљевима.
А основни међу њима није профит, него прилика да остварују своје пројекте, улажући у њих свој капитал: знање и способност.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ