Земље у којима народ пристојно живи с правом се зову демократске, јер остварују основни циљ народа: пристојан живот. Све остале земље нису демократске ,чак и кад се тако зову. У њима се влада над гладним народом. Ко влада? Политичари, тајкуни, страни капитал. То се мора завршити неком променом. Што мирнијом и темељнијом – то боље.

&
Стање у фрижидеру и новчанику је мерило успешности власти и мерило демократије.

&
Демократија је владавина народа, по дефиницији и теорији.
А народ влада само ако се остварује његов основни циљ: сигуран опстанак и пристојан живот.
Међутим, у пракси се демократија претвара (а нарочито где може, а може у Србији) у владавину над народом.
И то гладним  и незадовољним народом.
И све је легално, а ништа легитимно.

&
Не постоји народ  ради демократије, него демократија ради народа.

&
За народ је најсигурније да се држи поретка у којем главна улога припада њему, тако што се остварује његов основни циљ: пристојан живот. То је заиста демократски, све друго је манипулација. Шта ће гладнима слобода говора? Да слободно говоре да су гладни и да на томе остане, да се ништа не промени? Слобода говора је, наравно, потребна, али да има сврхе изговорено, а не да оде у ветар. То није демократија. То је неквалитетно друштво под маском демократије.

&

Свака власт настоји да уради нешто  за себе. То  је политички аксиом. Зато је потребно  контролисати је, а то се најбоље чини преко увида у остварење народног циља: пристојног живота. Кад то оствари, нека ради и за себе. Никако обрнуто: да ради прво за себе, а народу обећава пристојан живот за две, три, четири…  године. Као што се  овде ради  поодавно.

&
У суштини народ не тражи много од власти: да буде сигуран и да пристојно живи. Није то никакав неостварљив циљ. Па зашто се не остварује? Зато што се на њему и није радило, све власти имају „пречег посла“. Па чак и оне где народ релативно пристојно живи, а камоли ове по кобајаги-демократијама. Оне су опседнуте собом и својим партијама : да награбе што више док им траје мандат. И да обнове мандат, да грабе још.

&

Зашто се може рећи да народ у демократској меритократији влада? Зато што се његов главни циљ: сигуран опстанак и пристојан живот у њој остварује. И што су око тог циља ангажовани и експерти (Скупштина експерата) и носиоци извршне власти.

&

Требало би увести закон који би рекао: „Свако лице и организација који су већ били на власти у протеклом периоду, у којем се нису остваривали циљеви народа: сигуран опстанак и пристојан живот, нема права на даље такмичење за извршну власт.“

&

Инке, које су уништили шпански конквистадори, имале су бољи социјални систем од многих савремених земаља, а нарочито од Србије. Владари покрајина су имали дужност да најпре збрину поданике и удовице, а онда су могли  да се посвете себи. Ко ради тако у савременим демократијама ? У САД? Нико. Овде: нико.  У појединим северним европским земљама  се нешто налик томе и догађа.

&

Где је систем демократскији?  У САД или у Русији? На први поглед  би се рекло у САД. Али није. Влада мртва трка. Чак је у појединим сегментима  демократскији у Русији, иако незнатно.
Заправо   те две суперсиле подједнако лоше испуњавају основни циљ народа. САД и мање него Русија.  Чак би се могло рећи да су САД највећа недемократска земља,  која носи демократско име. Мада су то њихове ствари и ми „мали“ је најбоље да  се не петљамо у то.

&

Најважнија одлика демократије је испуњење демоекономског императива: обезебеђење услова за пристојан живот народа. Демократије које нису то обезбедиле звече „као лим на ветру“ и немају право да се називају демократијама. Џаба слобода говора кад слободно можеш да кажеш да си гладан, па и да демонстрираш против тога, а ништа се не мења. Разлика између диктаторског и празно-демократског поретка је што у диктаторском не смеш да се буниш, а у „демократском“ смеш, али је узалуд. И још ту твоју узалудну побуну неки политичар-замлата назове „знаком здраве демократије“.

&

Народ је већ навикао (ако се на то уопште може навикнути) да буде подјармљен, лаган, манипулисан. У свим системима , па и у „свом“-демократском. Рекло би се да и демократије чека нека врста револуције, о дносно темељне промене. Не може овако у недоглед. Као што није могао ни комунизам. Морао је пасти.

&

Иако су и диктаторима и демократама (демагозима) уста пуна народа, народ и са једнима и са другима пролази слично: жедан је преведен преко воде, гладан преко хране.

&

Зашто се ретко помиње прва обавеза демократије: да народу омогући пристојан живот? Да ли случајно?

&

Прва обавеза демократске меритократије јесте  да народу омогући пристојан живот. Прва и основна. А она то и може за разлику од постојеће „демократије“. Поготово овде, у Србији.

&

Не постоји социјална и несоцијална демократија, свака је социјална, иначе је бесмислена. Демократија, као владаина народа, је дужна да народу омогући добар социјални статус, односно пристојан живот.

&

Ако се демократије не тргну, поготово у земљама као што је Србија, проћи ће као комунизам.
Замениће их бољи, функционалнији систем, конкретно: демократска меритократија.

&

Утисак о политичком беспућу су створиле управо савремене демократије, а поготово у бившим комунистичким земљама, које су пуно наде полагале у долазак демократије. Сад изгледа као да је и то била превара и да излаза нема. А има, он је корак даље од класичне демократије, у демократској меритократији, као заиста демократском и , што је не мање важно, функционалном поретку.

&

Демократија је владавина народа у којој је народу омогућен пристојан живот и све досадашње демократске слободе.Тако дефинисана демократија је заправо демократска меритократија, демократски и функционалaн систем. Меритократска управа омогућава функционалност поретку. А већина народа се на референдуму изјашњава као сагласна са меритократском управом.

&

Зашто је демократска меритократија сигуран излаз из социјално-економских недаћа? Зато што је заснована на меритократској (функционалној) управи и зато што спроводи циљеве народа, а пре свега онај везан за пристојан живот.  А за то управљачи- меритократе имају и енергије и знања за разлику од садашњих политичара који енергију троше на демагогију и изборе и који углавним немају знања.

&

Черчил је рекао да је демократија најбољи поредак међу свим лошим порецима. Значи ли то да се људско друштво не може, бар у функционалном смислу,оптимално уредити? Не значи.
Демократији фали функционалност и има вишак: лако склизне у охлократију. А то се решава успостављањем напредне верзије демократије, демократске меритократије, функционалног поретка, који не може склизнути у охлократију, владавину олоши.

&

Укратко: шта је демократска меритократија? То је демократски поредак, који настаје референдумом и у којем је поседовање знања и постизање добрих резултата једина препорука за бивање у власти.

&

Демократска меритократија је напредна или „апгрејдована“ класична демократија (демократија 2.0), а напредак се  састоји уи повећавању функционалности (због меритократске, експертске управе) и у избегавању охлократије, која прати демократију као сенка. А поготово у земљама као што је Србија, где на власт долазе људи са плагијаторским дипломама.
У суштини демократска меритократија је напредна демократија у којој су отклоњене мане класичне демократије.

&

Сваки поредак има мане. Понекад су те мане толике да претварају поредак у своју супротност. Таква мана у демократији је да може да лако склизне у охлократију, владавину олоши. То се видело на примеру фашизма, нацизма, а види се и данас у Србији, на пример. Зато је, а поготово у таквим земљама, неопходно увести „апгрејдовану“, напредну демокртатију. А то је демократска меритократија, демократија 2.0, речено језиком интернета.

&

Сви се слажемо да се у Србији лоше живи: и власт и опозиција и народ. И ми  из Асоциајције Реструктура. Само су нам понуђена решења за то различита. Власт нуди стрпљење и страна улагања (којих баш и нема пуно и од којих се „нећемо ‘леба најести“, као што се никад нико није најео). Опозиција за ситуацију криви власт и не нуди баш  неко своје решење. Народ је подељен: већи део сматра да то тако мора бити, а мањи да је власт крива и пљачкашка (по томе је овај мањи део сличан опозицији, али неће да са њом има ништа).
Па ево и ми из Асоцијације Реструктура нудимо нешто: да напустимо постојећи систем и уђемо, помоћу референдума, у систем демократске меритократије. Прилично смо сигурни да ћемо тако изаћи  из социјално-економских недаћа.

&

Слажем се да демократија у себи треба да садржи и слободу говора, удруживања, слободу медија и све што демократско друштво садржи. Али, пре свега, да народ има пристојан живот, то је „најсветија“ дужност демократије. Сиромашне демократије не могу бити демократије, увек се извитопере  у неку врсту охлократије, владавине олоши. Брана томе је демократска меритократија. Она демократију чини богатом, односно местом пристојног живота и спречава охлократију да настане и завлада.

&

Народ, бар већина, би већ једном могао да се тргне и да погледа какав му поредак одговара: онај у којем ће бити поданик или владар, бар у смислу одређивања циљева. Јер шта је циљ већине народа? Пристојан живот. Зато је насео и комунизму, очекујући остварење тог циља. И док му се чинило да се то остварује,  није се ни бунио, бар у већини. Али и то је била обмана, заснована на ино-задуживању. У демократију је народ у Србији ушао после губитака ратова. Надао  се бољем. Опет узалуд, опет је обманут. Сад  више нема чему да се нада, осим да не буде још горе. Постао је поданик, купују му гласове на изборима. Сиромаштво је све веће. Има ли излаза? По мени и нама из Асоцијације Реструктура има и он је у  меритократској управи, односно у систему демократске меритократије. Меритократија је Кини, на пример, помогла да од сиромашне земље постане друга у свету у економском смислу,  да сведе сиромаштво на безначајан проценат.

&

Систем који је изродио Вучића, и све претходне „вучиће“ је демократија без заштите од охлократије, владавине олоши.
Тај улаз охлократије у демократију  демократска меритократија, напреднија опција демократије, затвара, јер у њој у органе власти може доспети само ко поседује стручне референце и остварује добре резултате, а пре свега оне које се тичу основног циља демократског поретка: пристојног живота народа.

&

Ко су потенцијални чланови Скупштине експерата, тела  другог по јачини у демократској меритократији?  Прво и најважније тело је Општа скупштина, коју чине сви пунолетни са правом гласа. Чланови Скупштине експерата су доказани зналци, са радовима иза себе, баш као што су то и чланови Академије наука. То зналаштво се тиче области на којој ће земља градити домаћу привреду, конкретно у Србији: пољопривреда, туризам и ИТ сектор. Пре свега из тих области, мада не и једино. Такви људи већ постоје, само су удаљени од власти. Уместо њих у Србији владају људи чије су дипломе непостојеће или плагијати, а то је охлократија, владавина олоши, последица „незаштићене“ демократије. Тој охлократији се мора стати на пут, а може помоћу демократске меритократије, која охлократију у старту искључује као могућност.

&

Демократска меритократија је заштита класичне демократије од сиромаштва, нефункционалности и охлократије (владавине олоши). То је посебно потребно урадити у сиромашним демократским земљама, као што је за сада Србија, које постају жртва охлократије.

&

Демократска меритократија је демократија без пратећих мана: сиромаштва, нефункционалности и охлократије (владавине  олоши). Нека врста „дестиловане демократије“, демократије којој се не може угрозити њена суштина као што се угрожавала класичној, незаштићеној демократији.

&

Демократију су на Западу излагали опасности и девастирању, поједностављено речено, капиталистички богаташи и њихова неувиђавност, кад је у питању живот народа. То је и донело нацизам. На Истоку демокартију уништава сиромаштво и небрига владајућих  за народне проблеме. Изузетак у  извесном смислу чини Кина, која има меритократску управу. Уређење света још увек није демократско, бар по суштини и стварности, иако се демократија „продаје“ за најбољи  поредак. У принципу је то тачно, поготово ако се демократија заштити од својих мана, али у стварности није. Готово свака земља, која је званично демократска,  изналази начине да „заобиђе“ демократију. Поједине заобилазе њене мане, али већина и њене врлине (добар стандард, слобода говора, медија итд.)

&

Некад давно на једном скупу људи, незваничном, опуштеном, давно пре нове ере, један „фантаста“ држећи у руци округлу ствар рече: „Кад се буду изградила кола која ће стајати на четири овакве округле ствари – превозићемо десет пута већи терет!“ За тренутак га сви погледаше забезекнуто, а онда се громогласно засмејаше тој лудости. Један, повративши се од смеха, га упита:“А како се зове та округла ствар?“  На то „фантаста“ рече: „Точак!“ Истог часа то је постао његов надимак. И наставише да се смеју. Шта је после било – зна се.
То је прича и о демократској меритократији.

&

Народу су „хлеб насушни“ обећавали разни: и краљеви и аристократе и капиталисти и политичари. Обећавали али не испуњавали обећање. Ко им то може испунити? Само они који могу, а то су експерти, поседници друштвено корисних знања. А они то народу нису ни обећали, јер се нису борили за власт над њим, нити  бих рекао да су за такву власт заинтересовани. Мада ће се морати укључити, ако ништа да уклоне досадашње преваранте, који и њима сметају, који их багателишу.

&

У Америци су ствари прилично јасне: ко нема пара не може учествовати на изборима (грубо преведено). Можда то и није  сасвим у реду, али је јасно. Да ли је демократски? И да и не. Не, јер поседовање новца није сигуран знак нечије способности. Док је поседовање знања сасвим сигуран знак нечије способности и вредности. Поседовање знања је у демократској меритократији знак да неко може у Скупштину експерата или на изборе за извршну власт. Да ли је то демократски? Да, јер служи остварењу демократског циља: пристојног живота. Да, јер помаже већу  функционалности власти.
А функционална власт је демокртатска, јер служи остварењу демократских циљева. Нефункционална власт  је одлика тромих и демагошких система, што демократија не би смела да буде, да би остала привлачан систем. У томе јој може помоћи демократска меритократија, као функционалан систем.

&

Ако је неко богат новцем, он и може и не мора бити од значаја за народ, па самим тим и за демократију. Он може неку суму издвојити  у хуманитарне сврхе. И слично. А и не мора. Може све своје задржати за себе и своју породицу.
Ако неко поседује друштвено корисно знање из пољопривреде, на пример, он је по дефиницији користан за народ, па самим тим и за демократију. Питање је само да ли ће бити адекватно „искоришћен“. Највећа корист од њега је да буде члан Скупштине експерата и да одређује  пољопривредну стратегију, на пример. Али такви људи се још недовољно користе, бар у Србији, где власт држе углавном нестручни и плагијатори, где је на делу охлократија (владавина олоши).

&

Кина је од нефункционалног комунистичког система увођењем меритокатије, као начина управљања, створила функционалан поредак, у великој мери укинула сиромаштво и избила у врх, као економска сила и геополитички фактор, а почела је дозирано да спроводи и неке демократске мере. Ми ћемо народ одмах питати да ли хоће меритокрастску управу, која ће побољшати функционалност постојећег система, укинути оволико сиромаштво, развојем домаће економије, и уклонити охлократију (владавину олоши).

&

Ово су кључне недемократске појаве: сиромаштво народа, нефункционалност система, нестручни људи на власти. Систем који то има је псеудодемократски и мора се укинути. Иначе ће се са таквим системом стићи назад у ропство, све под маском демократије. Пристојан живот народа, функционалност система, стручни људи на власти – то су особине квалитетног демократског друштва. А у то се стиже демократском меритократијом.

&

Народ влада постављањем циљева, а основни циљ народа је пристојан живот. Без тога нема ни демократије, владају узурпатори и олош.
Експерти владају знањем како да се оствари главни народни циљ. То народ не зна и не мора да зна.
За  народ је најбоље да верује струци и ником више. Обећања могу да дају само они који ће их испунити, а то су експерти, а не досадашњи политичари, који су се овде претворили у гомилу бесловесне олоши, која обећава свашта, а не уради ништа и тако деценијама. Томе се мора стати на пут.

&

Наравно да је важно шта већина народа мисли и хоће, иако то није мерило истине. Истина се мери „објективнијим“ параметрима, провереним чињеницама.
Зато носиоци истине („објективне истине“) морају доћи у владајућу позицију, како би заблуде престале да владају. А још увек итекако владају.

&

Може нека партија нудити програм сличан нашем (стручњаци на власти, пристојан живот за народ, развој домаће економије). Али ако та партија због тога хоће да буде главна, да дође у позицију скупштинске и извршне власти онда јој треба рећи:НЕ. Може се у демократској меритократији такмичити за извршну власт, ако има референце. Главни остају Општа скупштина и Скупштина експерата. То је суштина. Свако може рећи: Експерти на власт!, али онај , који то предлаже, се мора повући, а не да буде испред оних које предлаже. То би опет била демагогија. Речено-учињено, једино је мерило тачности и доследности.

&

Положен је камен темељац за бољи систем: уобличена је и презентована идеја демократске меритократије, система који класичну демократију штити од нефункционалности, сиромаштва и охлократије (владавине олоши).

&

Сиромашан народ не може уживати у благодетима демократије.

&

У охлократији је могуће изнети масне предизборне лажи и обећања, не испунити их и поново учествовати на следећим изборима.
Политичко преварантство је, за разлику од осталих, легално.
У том смислу је охлократија део свих или скоро свих познатих демократија.

&

Народ је у Србији и сличним  земљама у позицији суверена коме се партије званично клањају, а он иде одрпан и гладан.
Народ је преварени суверен кога су слуге (партије) надиграле и ставиле у подјармљен положај.
Зато се такав систем, са превареним сувереном, не може звати демократским, јер ни у ком смислу не служи суверену, народу.
То је партократски и охлократски систем, у којем је народ потчињена и преварена групација.

&

Постоје две врсте неспособних: они који су способни само за себе и они који су способни само за друге. Способни су способни и за себе и за друге.

&

Охлократија, између осталог, значи и : владавина некомпетентних, какве је било и у доба комунизма, а има је и сада у доба неселективне, неквалитетне  демократије.
Узгред речено, Кина је из те врсте владавине (владавине некомпетентних) ушла у меритократију под плаштом Комунистичке партије.  Бар је прескочила неквалитетни демократију. Додуше заобишла је и демокртатију уопште, па има систем за који нема демократску подршку народа.
Неквалитетна демократија и одсуство демократије су, у крајњем исходу, исто, с тим  што је оно прво и горе јер пружа утисак постојања демократије. У случају Кине меритократско управљање је, са функционалног становишта, боље и може се временом „демократизовати“, док од неквалитетне демократије никад неће настати функционалан систем.

&

Демократска меритократија је квлатитетан демократски поредак који остварује основни интерес народа – пристојан живот и у којем власт, уз сагласност већине, имају компетентни, односно стручњаци.

&

Кина је једина, од свих комунистичких земаља, комунизам заменила меритократијом (владавином компетентних) и постала „„водећа економска сила и значајан геополитички фактор“. Иако и даље званично задржава комунистичку идеологију, у стварности је битна меритократска управа.

Зато сада Кина, за разлику од ЕУ, на пример, не брине за  могућност да је захвати нека популистичка владавина, типа крајње деснице или крајње левице.

&

Ако у једној кући има екстремно богатих, а у истој тој кући и екстремно сиромашних, да ли се ту ради о истој кући и адреси или нечему другом – о ситуацији да је неко запосео кућу и у њој завео „кућни неред“, својеврсно разбојништво? Већина западних земаља јесте колико толико уређена као кућа у којој влада друштвена равнотежа. У Србији није тако, у Србији је на делу „легално разбојништво“, пљачка и „легално безакоње“. Додуше, све је то подржавано и споља, од стране „уређених кућа“, и то због страха за своје интересе, а не зато што би модел Србије те земље хтеле за себе и код себе.

&

ММФ каже: Стимулишите грађане да се баве приватним послом, да се не уздају у државни. Лако је то рећи. Да би се то десило, требало би да приватни посао постане бар једнако привлачан и сигуран као државни, а није.
То је подухват који захтева озбиљан посао: преоријентацију домаће привреде.  Обнову и развој у правцу пољопривреде (органска храна), мултилатералног туризма, ИТ сектора.
А то опет тражи нове ино-кредите и њихову наменску потрошњу, под будним оком експерата, односно Скупштине експерата. Што све скупа захтева увођење система демократске меритократије. Поред финансирања кредитом постоји и могућност „финансирања“ робом из развијених земаља Европе и света, куповином на „одложено“, јер роби је свуда боље него у магацину.

&

Завршило се првих 100 Трампових дана.
Неки медији се слажу у процени да  80 % онога што је обећао није испунио, просто- да је лагао.
И по томе није изузетак.
Имамо ми и домаћих шампиона у давању лажних обећања.
Има их и у региону. У Европи, Азији.
Свуда.
За разлику од обичног преварантства, које није легално, испада да је политичко легално.
Јер политичари кажу, слажу и – ником ништа.
Чак шта, поново учествују на изборима.
Што је најгоре, те  лажи се тичу и живота народа, коме је све теже.
Какав је то онда поредак?
Демократски? Једва.
То је поредак у којем је могуће  лагати   и такмичити се за власт.
Такав поредак нема име.
Најсличнији је охлократији, владавини олоши.

&

Најважнији задатак или друштвени циљ демократске меритократије је  испуњавање демоекономског императива: обезбеђивање услова за сигуран (безбедан) опстанак и пристојан живот.
Демократска меритократија није утопија, него реалан и изводљив пројекат, односно поредак, посебно препоручљив „сиромашним демократијама“  које се врло брзо изроде у охлократију, владавину некомпетентне олоши.

&

У систему демократске меритократије Општа скупштина, односно скупштина народа са правом гласа, поставља најважнији друштвени циљ: пристојан живот народа, Скупштина експерата тај циљ остварује.

&

Када ће доћи до интересне симбиозе између меритократа и већине народа?
Највероватније онда када слој меритократа увиди своју друштвену, а ускоро и политичку моћ.
Демократска меритократија  је поредак који најбоље одсликава поменуту интересну симбиозу.
Меритократама је та симбиоза у интересу, јер уз подршку већине народа ће релативно лако  узети власт, већини народа је у интересу, јер ће му меритократе омогућити пристојан живот, што је јасно и пре провере, а може  се и проверити.

&

Народ сасвим сигурно може имати власт у једном смислу, да одређује који је основни циљ друштва, а то је пристојан и безбедан живот, и да у односу на испуњење тог циља даје поверење онима који ће имати  власт. Да је тако гледао народ би се одавно отарасио свих демагога у  Србији. Нажалост, осим  потребом народ „гледа“ и вољом, а она уме да буде мутна и „компликована“. Тако народ може да изабере и оног ко му се допада физички, иако од њега нема вајде. Љубав би дефинитивно требало уколонити из политичких критерија и гледати трезвеније. И требало би увести одговорност, па и кривичну или бар прекршајну, за изговорена и неиспуњена политичка обећања.

&

#DemokratskaMeritokratija

“Народ који изабере корумпиране, преваранте, лопове и издајнике није жртва, већ саучесник” – каже једна од парола Протеста против диктатуре.

Можда је и тако, али од те истине нема вајде. Ти корумпирани, преваранти, лопови су том народу причали лепе приче, нетачне додуше. Зар интелигентни људи не знају да испричају „лепе приче“ и то тачне? Ту је шанса за настанак меритократије, и то демократске. Ево могућих слогана за кампању меритократа или за Референдум о кориговању политичког и економског система:

САМО СТРУЧНОСТ СРБИЈУ СПАСАВА; БОЉИ ЖИВОТ ЈЕ МОГУЋ САМО У  БОЉЕМ СИСТЕМУ; СА НАМА НЕМА СИРОМАШТВА; ВИ СТРУЧЊАЦИМА ПОВЕРЕЊЕ, ОНИ ВАМА ПРИСТОЈАН ЖИВОТ, ПАРТИЈАМА  ИЗВРШНА ВЛАСТ,  СКУПШТИНСКА НАРОДУ И ЕКСПЕРТИМА;РЕФЕРЕНДУМОМ  ДО БОЉЕГ СИСТЕМА …

&

Наука постоји откако су већ формирани „кокошка и јаје“, а на питање шта је било пре: кокошка или јаје, наука нема одговор и тешко да ће га имати. То је не чини мање значајном за људе,  нити нечим што ваља одбацити у име празноверја и разних будалаштина, са којима се наука носила вековима. Одговор на нека „крајња“ питања је више ствар вере него науке, али нико нема право да своју веру намеће као „научни доказ“, то је бесмислено и чак безобразно.
Вера је вера и попуњава ствари на које наука нема одговор, а наука је наука и спречава да се вера користи и тамо где је научно  јасно о чему се ради.
Тако је и у политици; нема разлога да се верује онима који нису „потковани“, стручни, који раде произвољно и обећавају немогуће ствари, и, наравно, не испуњавају.
Та вера је бесмислена и склони су јој они који верују у шта хоће.
У политици вера баш и нема места,  а и кад је имала увек је доносила зло: сетимо се фашизма, нацизма, комунизма, национализама.
У политици су од вере профитирали баш најгори и најнижи карактери.

&

Некада су науку реметиле празноверице, недоказане будалаштине, произвољна вера (вера и тамо где  се  могло научно спознати).
Шта данас ремети науку?
Интерес, профит.
То је „тера“ да као здраве призна нездраве производе у исхрани, медицини.
То су ововремене недоказане будалаштине и празноверице.
Зашто науке још нема у политици?
Из сличних разлога. Стручни у политици се не дају тек тако убедити да је нетачно тачно.
А одсуство науке у политици потпомаже и већински став да су „сви способни за све“, што је, наравно, нетачно.

&

Ако неко може да вам омогући  пристојан живот, то су доказани стручњаци, а не нестручни кадрови са лажним и купљеним дипломама. То је бар јасно. Да бисте на власти имали проверене стручњаке, мора се оформити систем демократске меритократије. Како? Помоћу референдума, дакле демократски.

&

Партије треба искључити из борбе за скупштинску власт, која треба да припада народу (Општа скупштина, Скупштина Локалних већа) и доказаним експертима (Скупштина експерата).
А партије, и то ако имају стручне референце, да постану извршни органи тих Скупштина и под њиховом строгом контролом.
Скупштина експерата извршну власт може сменити за дан, ако не ваља, без обзира на који је рок бирана.
Скупштину експерата чине људи са доказаним стручним интегритетом. Ту не може доспети свако.

&

Кинеско руководство (Денг Сијаопинг и екипа) није изашло пред грађане Кине са питањем да ли хоће или неће меритократску управу (управу зналаца), него ју је просто увело и то под фирмом Комунистичке партије.
Искрено, Комунистичка партија са тим нема везе, као ни Кина са комунизмом, али прагматични  Денг Сијаопинг је сматрао да је тако најбоље.
Ако ни због чега то онемогућава стварање других партија, јер је систем званично једнопартијски, а можда и  (незванично) беспартијски.

(Денг се сматра сржју друге генерације кинеских лидера и главним архитектом новог начина социјалистичког размишљања и економских реформи. Денг је отворио Кину страним инвестицијама, глобалном тржипту и ограниченој приватној конкуренцији. Он је заслужан за преображај Кине у једну од најбрже растућих економија при чему је значајно порастао животни стандард више стотина милиона Кинеза. На партијској конференцији 1961. године рекао је његову најзначајнију изреку: „Није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве. – Википедија)

&

Народ је у Србији и сличним  земљама у позицији суверена коме се партије званично клањају, а он иде одрпан и гладан.
Народ је преварени суверен кога су слуге (партије) надиграле и ставиле у подјармљен положај.
Зато се такав систем, са превареним сувереном, не може звати демократским, јер готово ни у коjeм смислу не служи суверену, народу.
То је партократски и охлократски систем, у којем је народ потчињена и преварена групација.

&

Државе постоје да би, у основи, пружиле пристојан живот већини, а више од тога онима који то имовином и талентом заслужују.
Такве државе су не државе са социјалнм правдом (јер појам „правде“ је преширок), него са друштвеном равнотежом, у којој нема драстично сиромашних, гладних итд.
Где тога има, нема демократије.

&

Са ентитетом Република Косово се морамо разграничити и учинити све као да је тај ентитет, иза кога стоје „непознати починиоци“, независна држава, с тим што му ту независност  речима нећемо признати.
То је све што можемо, а није мало, поготово за силу каква смо ми.
Јер кад је истина или тачност прогнана из стварног стања и стварног, фактичког поступања, речи су једино место њеног становања.
Како ће бити уређен ентитет република Косово, није наша ствар, као што и ентитет није наш.
Наша је територија Косово и Метохија, јер је нисмо ни изгубили у рату, ни продали, ни поклонили.
Та територија је наша док нам се не докаже супротно од стране меродавних светских институција, од ОУН и Савета безбедности. Уколико на томе бнуду инсистира ле те две институције, ми ћемо се званично одрећи територије Косова и Метохије.
Иначе, са тим, што је та територија наша, у оваквом свету до даљњег не можемо ништа.
Немамо на њој никакве ингеренције.
И то је чињеница, као што је чињеница да је територија наша.
Укратко, ради се о преседану, од којег користи има само она страна која га је и направила.
И то је тако.

&

Чињеницу да не живи човек, па ни народ о „самом хлебу“, обилато користе политички манипулатори свих врста поредака, па и демократског.
Међутим, ма колико да је то тачна изрека, последњи који народу дају то што је „више од хлеба“ су поменути политички манипулатори.
Њихова „дажбина“ је  сплачина, заводљив отров, обично националистичког типа.
Од политичких делатника народ пре свега ваља да очекује и тражи пристојан живот.
Те потребе су основне.
Све друге потребе народ ваља да задовољава на другом месту: у својој култури или религији.
Политички делатници нису ту да задовоље потребе такве врсте, а упорно се то догађа, јер већина од њих очекује и оно што нису кадри да пруже.
Очекујући од политичких делатника превише, народ не добија ни оно што је нормално и што би могли да му пруже – пристојан живот.
Зато је већину лако обманути, кад се не држи својих основних потреба.

&

На крају крајева, због једнострано проглашене независности и због погрешака које је српска власт учинила у периоду Милошевићеве владавине, између Србије и ентитета Косово мора доћи до неке врсте Уговора, који ће легализовати садашње стање.
Тај Уговор, под покровитељством и гаранцијама ОУН, мора садржати питања која су од битног значаја и за српски и за шћиптарски (албански) народ.
То ће бити процес легализације нелегално подигнуте „државе“.
У том Уговору је најбоље да обе стране буду не баш задовољне, али не ни незадовољне.

&

Ако народи у демократском уређењу немају право на власт која ће им разним адекватниом мерама створити услове за пристојан живот, реализовати демоекононмски императив – онда чему уопште бирање власти, која то не омогућава или слаже да ће омогућити, а онда четири године спроводи другу, „осиромашавајућу“ политику? И при томе је и даље легална и легитимна, иако је прекршила обећање. Као што је сада случај у Грчкој и не само у Грчкој.

&

Нема квалитетног друштва без пристојног живота народа, самим тим ни квалитетне демократије.
Отворено друштво је мање-више добра ствар, али, да се не лажемо, тешко га је „спроводити“ у сиромашној земљи. У сиромашној земљи све  је подређено „голом опстанку“, а институције су „потчињене“ ономе ко држи власт. Ту „отворености“ нема. Осим у причама које служе манипулисању домаће и светске  јавности.

&

Је ли Иран, на пример, демократско друштво? Имају изборе. Немају баш слободу изражавања, не признају равноправност жена, и немају пристојан живот. Пуно је „демократија“ у свету, али се на разуму не заснива скоро ниједна.

&

Шта је главна особина експерта?
Да је успешан у свом послу и користан целом друштву.
Тако гледано у влади Србије није ангажован ниједан експерт, осим формално.
Држање експерата је формалан чин, без стварих последица.
То су владари практиковали одавно и држали су експерте, који само њима значе и помажу, а не и себи или народу.
Да би помагали себи и народу, експерти  морају имати власт. Ништа мање.

&

Демократија у Србији подсећа на посуду коју је пред лисицу ставила рода, и из које она, лисица, није могла да једе. Као што сви који нису чланови владајућих партија не могу да се окористе од ове демократије, која је, уствари, охлократија и партократија. Укратко: ненародна појава, „демократија без народа“.

&

Контролу партија, односно извршне власти не може вршити партијско тело, у шта је одавно претворен парламент, односно Народна скупштина.
То није очигледно само онима који неће да виде.

&

Кога представља Народна скупштина Републике Србије?
Да је излазност на изборе 66 посто или две трећине, могло би се рећи да Нардона скупштина представља народ.
Овако са излазношћу од педесетак посто, то се не може тврдити.
Кад се томе дода незванична куповина гласова, медијски неравноправно представљање странака, демагошке лажи, поготово владајућих, може се рећи да Народна скупштина заправо не представља народ, односно да не представља више од трећине народа.
Може ли таква да буде врховни орган власти? Наравно да не може, а бива.
Потпуно нелегитимно.

&

Кажу: „Власт је слуга, народ је господар“. Бар у демократији. Власт је исто што и господарење.
У демократији власт се има над онима који су извршни органи („извршна власт“). У демократији поданика нема, а кад има, као што незванично има, то није демократија. Изрека са почетка исправљена гласи: „Извршна власт је слуга, народ је господар.“  Или, прецизније, у демократској меритократији: „Извршни органи су слуге , а народ и експерти господари, народ први, експерти други.“ Или сасвим прецизно: „Извршни органи су слуге, Општа скупштина и Скупштина експерата су  господари“.

&

Светом још увек не може да влада меритократски принцип, јер су носиоци плутократског принципа (профит без граница) исувише заинтеrесовани за „светска богатстства“ (нафта, руде итд.) и имају моћ да ту своју заинтересованост задовољавају. Меритократски принцип ће пре завладати у неким мањим земљама, под условом да за те земље нису значајно заинтересовани носиоци плутократског принципа. Да би меритократски принцип на светском нивоу  постао владајући, потребно је да се његови носиоци у великим  земљама организују око тог и таквог циља, а тај процес се вероватно неће скоро одвити,  јер потенцијалне меритократе у тим земљама солидно, мада несразмерно учествују у деоби „друштвеног колача“.

&

Шта су САД? Развијена или неразвијена земља? Сви ће рећи: развијена, чак: најбогатија, при томе са стабилним демократским системом. А у тој таквој Америци 16 милиона деце гладује. Шта је то?

&

У демокртаској меритократији демократија ће бити схваћена као поредак у којем народ пристојно живи, а онда има и све „демократске слободе“. Такво схватање демократије меритократија може себи да приушти, јер је ем способна, ем незаинтересована за „пуко богаћење“, које је незајажљиво, што показује актуелно стање. Меротократија има прече циљеве, технолошки напредак, обављање послова и пројеката који су сад и незамисливи.

&

Зашто је пропала национализација у Великој Британији,  на пример? Зато што су национализоване фирме даване на (зло)употребу „партијским кадровима“, што се радило и у тзв. комунистичким земљама. Није проблем у национализацији, него у управи, која је била нефункционална. Излаз из тога није пука приватизација, него функционализација управе, а то води у меритократски систем управљања.

&

Умешност владања се не састоји у томе да се „жедни преводе преко воде и гладни преко хране“, него у томе да се народу омогући основни пристојан живот. То је демократија, владавина народа, односно његових потреба. Све друго је демагошка прича, у којој се сиротињу убеђује да би требало да је „срећна“ што живи у демократији, без обзира како јој је заправо.

&

Генерално постоје два узрока свеопштег  насиља.
Један узрок ј е глупост. Други је плутократски интерес, интерес капитала.
Пошто свет обилује и првим и другим узроком, насиље делује као потенцијално вечна појава.
Шта се уопште може против њега?
Применити насиље против узрока насиља?
Над глупошћу успоставити диктатуру памети, а над плутократским интересом диктатуру меритократског интереса?
Ако с е то икад догоди, биће то насиље над насиљем. И биће напредак. Догодиће се бар излаз из насиља којем су узроци глупост и плутократски интерес.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ