ЗАШТО ДОГАЂАЊЕ СА КОСОВОМ СМАТРАМО ОКУПАЦИЈОМ И КО СУ ОКУПАТОРИ?
1999. године после неколико провокација, од којих нису све ни биле тачне, као она у Рачку, Америка је затражила да се на Србију изврши оружани напад, како би се прекиула хуманитарна катастрофа, која је такође била упитна и која је настала тек после оружаног напада, односно бомбардовања.
ОУН се у принципу сложила, остало је још само да се постигне сагласност у Савету безбедности ОУН и да се после тога изврши „васпитни“ напад на Србију.
Међутим, сагласност у СБ није била једногласна. Руси се нису сложили са нападом, али више као уздржани, него као они који су имали против. Битно је било да не стављају вето на акцију и она је, полулегално, могла да почне.
Ко је извршио напад? Земље НАТО на челу са САД.
Ваздушни напад је трајао 78 дана, копнени је покушан на Кошарама, на којима баш и није успео.
Онда се појавио Черномирдин као изасланик руског председника Јељцина да постигне мир отприлике оваквим мирољубивим речима упућеним тадашњем српском председнику Милошевићу: „Обустави све војне акције и повуци се са Косова иначе ће НАТО бомбардоавти целу земљу, не водећи рачуна ни о цивилима.“
И Милошевић је то и урадио, признао је војни пораз, покушавајући да Резолуцијом 1244 то ублажи, јер се у њој говорило да Косово још, до даљњег припада Србији.
Да војни пораз није баш капитуалција сведочи и то што победник (НАТО) није заробио и разоружао српску војску него је „само“ истерао са Косова. А опет и то „истеривање“ сведочи д аје ипак реч и о окупацији, окупацији дела територије Србије, Косова и Метохије.
&
Поред протеривања војске Србије са Косова о окупацији Косова сведоче и чињенице да је напад на Србију извршен без једногласне сагласности Савета безбедности и да у нападу нису учествовале светске (ОУН) снаге, него само НАТО, односно Америка.
Након војног пораза ускоро на територији Косова остају само снаге КФОР-а , односно снаге НАТО, а не бели или плави шлемови као на другим територијама где је у име ОУН извршена интервенција. Присуство КФОР-а, као окупаторске војне силе, је додатни доказ да се ради о окупацији.
Зато ту окупацију САД жели да покрије тврдњом да је Косово независна земља и, што је битније, да је ту независност Косова изван граница Србије признала и Србија.
ТО ЈЕ КРУНСКИ ДОКАЗ ДА СЕ НЕ РАДИ О ОКУПАЦИЈИ.
Тог признања,по нама, ипак неће бити и завршиће се тиме што је непотпуно. Сво досадашње признање извршиле су и бивша и садашњ извршна власт самим тим што учествују у Бриселским преговорима и тиме врше конклудентну радњу из које се да закључити да признају да Косово постоји као самостална држава изван граница Србије.
Али скупштинско и општенародно признање самосталног Косова изван граница Србије, признање постигнуто на изборима или референдуму не постоји, нити ће постојати.
Тако да би, по нама, Америци било боље да пристане наш план, да буде заступник и да наговори Косово да остане унутар граница Србије са толиком аутономношћу да се скоро може говорити о потпуној независности, али унутар граница Србије.
Само у том случају Србија неће потегнути питање окупације, иначе нема избора, него ће морати да учини управо то, чак и у случају да се сви Срби, услед недовољне пажње окупатора и толерисања испада албанске стране, иселе са Косова.
Драган Атанацковић Теодор
WHY DO WE CONSIDER THE EVENTS WITH KOSOVO AS AN OCCUPATION AND WHO ARE THE OCCUPIERS?
In 1999, after several provocations, not all of which were accurate, such as the one in Racak, America requested an armed attack on Serbia, in order to end the humanitarian disaster, which was also questionable and which occurred only after the armed attack,that is, bombings.
The OUN agreed in principle, all that remained was to reach an agreement in the OUN Security Council and then carry out an „educational“ attack on Serbia.
However, the agreement in the Security Council was not unanimous. The Russians did not agree with the attack, but more as abstainers than as those who were against it. It was important that they did not veto the action and it could start, semi-legally.
Who carried out the attack? NATO countries led by the USA.
The air attack lasted 78 days, a land attack was attempted on Košare, where it did not quite succeed.
Then Chernomyrdin appeared as an emissary of Russian President Yeltsin to achieve peace with similar peaceful words addressed to the then Serbian President Milošević: „Stop all military actions and withdraw from Kosovo, otherwise NATO will bombard the entire country, not even taking into account civilians.“
And Milošević did that, he acknowledged the military defeat, trying to alleviate it with Resolution 1244, because it said that Kosovo still belongs to Serbia until further notice.
That the military defeat is not exactly capitulation is evidenced by the fact that the winner (NATO) did not capture and disarm the Serbian army, but „only“ expelled it from Kosovo. And again, this „expulsion“ testifies to the fact that it is also about occupation, the occupation of part of the territory of Serbia, Kosovo and Metohija.
&
In addition to the expulsion of the Serbian army from Kosovo, the occupation of Kosovo is also evidenced by the fact that the attack on Serbia was carried out without the unanimous consent of the Security Council and that the world (OUN) forces did not participate in the attack, but only NATO, that is, America.
After the military defeat, soon only KFOR forces, i.e. NATO forces, will remain on the territory of Kosovo, not white or blue helmets as in other territories where an intervention was carried out on behalf of the OUN. The presence of KFOR, as an occupying military force, is additional proof that it is an occupation.
That is why the USA wants to cover that occupation by claiming that Kosovo is an independent country and, what is more important, that Kosovo’s independence outside the borders of Serbia was also recognized by Serbia.
IT IS CROWN PROOF THAT IT IS NOT ABOUT OCCUPATION.
According to us, that recognition will not happen and will end up being incomplete.
Both the former and the current executive authorities have made all the recognition so far by participating in the Brussels negotiations and thereby taking a conclusive action from which it can be concluded that they recognize that Kosovo exists as an independent state outside the borders of Serbia.
But parliamentary and national recognition of an independent Kosovo outside the borders of Serbia, recognition achieved in elections or a referendum does not exist, nor will it exist.
So, in our opinion, it would be better for America to agree to our plan, to be a representative and to persuade Kosovo to remain within the borders of Serbia with such autonomy that one can almost talk about complete independence, but within the borders of Serbia.
Only in that case, Serbia will not raise the issue of occupation, otherwise it has no choice, but will have to do exactly that, even in the event that all Serbs, due to insufficient attention of the occupiers and toleration of the Albanian side, move out of Kosovo.
Dragan Atanacković Teodor, sociologist and anthropopsychologist