Најпре да укажемо на лажност свих алибија за одржавање избора.
Добијање легитимитета за реформе и европски пут је обична смицалица.
Када легитимитет ниси добио ни први пут, на претходним ванредним изборима, сада, кад си већ показао „реформско лице“, шансе су само мање.
Круцијални разлог за одржавање тих избора је нада владајућих, који већ владају нелегитимно, будући да је скоро половина бирача показала да није заинтересована за „партијску владавину“, да ће своју нелегитмну власт наставити још четири године.
Имају извесне наде и „опозиционари“, десни и „демократски“: надају се да ће се  вратити у парламент, они који су исклизнули из њега, или да ће овај пут имати више мандата, него после бивших ванредних избора.
И сви се понашају као да је оних око половине пунолетних држављана, који не излазе на изборе, небитно.
Имају право да изађу, а што немају коме да повере свој глас – небитно је (?!).

Према процедури гласања заиста је и небитно.
(Што рече садашњи председник Републике: „Ми ћемо изабрати владу па све да вас не изађе ни половина на изборе.“).
Али, да ли је небитно и њима?
Наравно да није.
Само немају, или бар досад нису имали начина, да се чује и њихов глас.
Чим добију, готово је са изборним играријама.

И прелази се на стварне промене.

Пре или после избора – свеједно је.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ