Зашто партије не могу да остваре „нормалне циљеве“?
Шта су партије?
Интересне организације, које са једне стране заступају интересе друштвене групације од које очекују подршку на изборима, а са друге, што је за њихово функционисање и битније: своје интересе, интересе свог руководства и чланства, као и интересе моћника, који званично немају организацију која би отворено промовисала њихове интересе па за то користе партије.
За моћнике (привредне) је најбитније која партија има капитал популарности и самим тим полуге државне моћи.
Таквој партији, односно партијама (незванично) пружају исплативу финансијску помоћ, а заузврат ове партије када, на основу стечене популарности, освоје власт раде у корист својих финансијера.
О чему се мало јавно зна.
Примера ради, нигде у свету не постоји Капиталистичка партија, која би се отворено залагала за циљеве капитала, а пре свега за „профит без граница“ као свој основни циљ.
Али зато капитал своје циљеве остварује и преко партија са демократским, социјалистичким, па и националистичким предзнаком. Битно је да та партија, без обзира на предзнак који носи, има капитал популарности.
Да је капиталу заиста стало до тога да држављани једне државе имају „сигуран опстанак и пристојан живот“, што би угрозило само његов основни интерес и циљ: профит без граница, а не и само богаћење лимитирано „општим интересом“, и партије би могле да остваре те „нормалне циљеве“, чак шта и морале би.
Овако се све своди на демагогију, којом партије стичу популарност и на основу ње и власт, а онда раде у свом и у интересу моћника, а све што ураде за народ, ако тога уопште има, ураде да би одржале ниво стечене популарности.
То је тако, а поготово у Србији, где не постоји ниједна институција која би партије, па и моћнике натерала на бар минималну „друштвену одговорност“.
Добра страна таквог стања је нарастајућа апстиненција код бирача, која захтева алтернативу.