Демоекономски императив је обавеза власти да држављанима државе, у којој је та власт, обезбеди услове за сигуран опстанак и пристојан живот.
Ову обавезу власти је било релативно лако испунити и у ранијим временима и раздобљима, а камоли данас уз сав развој разних врста технологије.

Уосталом, без испуњења те обавезе власт и није власт, него гомила узурпатора који раде искључиво у свом и у интересу разних неформалних група.

У данашње време је више него у ранијим временима јасно да неиспуњавање те обавезе узрокују фактори који немају везе са објективним, него са субјективним стањем и тешкоћама.

Недавно је, широм света познати научник, који се пре свега бави природним наукама,  Стивен Хокинг , изјавио да „треба да се плашимо капитализма, а не робота“:
“ Ако машине буду производиле све што нам је потребно, све ће зависти од тога како су ствари постављене. Сви могу уживати у луксузном животу ако се богаство које машине произведу дели или већина људи може да завшри у екстремном сиромаштву ако они који поседују машине успеју да се успротиве распоређивању богатства. За сада делује као да је друга опција вероватнија, а технологија прави још већу неједнакост – каже Хокинг. “

Када су шпански вагабунди својевремено, у улози конквистадора освајали царство Инка наишли су на друштвени систем , каквог није било не само тада, него га нема ни данас у Европи.

Био је то систем не социјалне једнакости, него систем, који је , упркос драстичним разликама између владајућих и невладајућих,овима другима обезбеђивао и сигуран опстанак и, за оно време, пристојан живот, у којем је управник ове или оне провинције, дакле, припадник вишег слоја, ако се оглуши о ту обавезу, рђаво пролазио.

Које је, дакле, то субјективно, а не објективно, стање и која тешкоћа, која онемогућава испуњење демоекономског императива?
Стивен Хокинг и многи други сматра да се ради о похлепи, пре свега, власника капитала, аутоамтизованих машина и осталих елемената капитала, све до оног који се тиче поседовања новца или финансијског капитала.
То није нетачно, али још увек не објашњава суштински разлог тог „стања и тешкоће“.
Који је (и)рационални разлог толике похлепе, која, по речима Стивена Хокинга, доводи, и то у 21. веку, до тога да се “ јаз између богаташа и других још више продубљује, а богаство богатих још брже расте, док сиротиња нема никакву шансу да их стигне“?

(Узгред, познати светски научник Стивен Хокинг, сасвим сигурно није ни социјалиста, а камоли комуниста, иако би педесетих година, због оваквих ставова,  у Америци био оптужен за ово друго. А кад смо већ код тога, ни ми који се залажемо за корекцију политичког система и увођење система демократске меритократије такође нисмо ни социјалисти, ни комунисти, а нисмо ни класично- конзервативне провeнијенције.)

(И)рационални разлог помињане похлепе, као владајућег става и става заиста владајућих, је више психолошке, односно антропопсихолошке, него економске природе.
Тежња „бескрајном богаћењу“, односно „профиту без граница“ произилази из потребе да се важносно обогати, да важност поседника капитала постане што већа, како у сопственим, тако и у очима других.
Та антропопсихолошка страст, страст обезбеђивања сопствене важности, у овом случају посредством поседовања капитала, је толико јака, иако непризната, да се пред њом повлаче сви рационални разлози.

Када се тако (са)гледа, постаје јасно како, а поготово данас, постоји и све се више продубљује јаз између богатих и осталих.
Испунити демоекономски императив је, у данашње време, готово потпуно лако остварљив задатак.
Сигуран опстанак и пристојан живот, иначе све сиромашније већине, не би битније, па можда ни уопште, угрозили богатство богатих, само би га из заумног, потпуно ирационалног, штетног по све, пa, мало дугорочније гледано и по богате, вратили у нормално стање.
Али за такав заокрет или преображај је потребно да врховна власт припадне онима који своју важност граде и увећавају непосредно, својим знањем и способношћу, а не посредством пуког поседовања капитала, јер капитал, као што се неједном показало, могу да поседују и потпуно неквалитетни људи, укључујући и криминалце.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ