О ратовима који су се догађали крајем прошлог века на територији бивше Југославије постоји читава скала мишљења: од тога да се нису ни морали догодити до тога да су били неизбежни.
Могли су да се не догоде само под условом да великим силама, пре свега западним, није одговарало да се догоде.
Пронашле би начин да обуздају локале моћнике (Милошевића, Туђмана итд.), да се ствари решавају и реше преговорима.
&
Када су се већ догодили да видимо која им је била сврха и који су узроци били да се догоде?
Реално гледано Срби, односно тадашњи режим Милошевића, који су подржавали на изборима, хтео је да очува Југославију, па самим тим није ни узимао у обзир друга решења.
Овај ратни циљ Срба је одговарао осталима, јер су иза њега могли да сакрију своје праве циљеве, правдајући да се само бране од српског ратног циља који су назвали великосрпским, иако је Милошевић пре био комуниста него националиста. Српским национализмом се само макијавелистички служио.
&
Ратни циљ Хрвата је био да се коначно изборе за независну државу, коју су последњи пут имали за време Другог рата и која се тада показала као нацистичка и злочиначка према Србима, Јеврејима и Ромима, и за државу у којој Срби неће, као у дотадашњој Југославији, бити конститутивни народ, него национална мањина.
Тај циљ су мање-више остварили.
Срби у Хрватској су ратовали за остварење своје аутономне покрајине, али од тога на крају није било ништа.
&
У Босни и Херцеговини Бошњаци (муслимани) су ратовали за независност Босне и Херцеговине, коју подразумевају као своју, а не и српску и хрватску.
Срби у БиХ су ратовали за своју покрајину, ентитет, а по могућству и државу. Остварили су ратни циљ у облику Републике Српске, која није држава, али је веома слична држави.
Хрвати у БиХ су имали сличне циљеве као и Срби, али званичнио нису остварили своју Херцег-Босну, него су (званично) у бошњачко-хрватској федерацији.
На Косову и Метохији циљ Албанаца (Шћиптара) је био да ратом извојују независну Републику Косово.
Тај циљ су релативно остварили, али још нису међународно призната држава.
&
Ко је добитник, а ко губитник ратова на територији бивше Југославије?
Највећи губитници су Срби, који свој циљ, очување Југославије нису остварили, а нису ни стварање аутономне покрајине у Хрватској.
Једино су га остварили у Босни и Херцеговини.
Сви остали народи више спадају у добитнике, него у губитнике.
Основни узрок губитништва Срба лежи у идеји за коју су се борили.
Борба само једног народа за очување Југославије је апсурдна и унапред осуђена на пропаст.
А шта тек рећи за упорну борбу тадашњих српских власти, па и народа, који је гласао за ту власт, за опстанак комунизма, поретка који је одлазио са светске политичке сцене, чак и у Кини у којој је само формално задржан?
&
Неки мисле да су Срби морали да још ратују, као Вијетнамци, на пример. А заборављају за шта су ратовали Вијетнамци, и успели, а за шта Срби. Вијетнамци су ратовали за уједињени Вијетнам, у којем су живели Вијетнамци, и на крају усопели у томе, а Срби за Југославију, у којој су живели и несрби, Хрвати, Словенци и остали, који су били за распад Југославије.
И зато се Југославија и распала, а не због утицаја Запада, који је, додуше, помагао Хрватима, Словенцима и другима, али главно је било да су ти народи неопозиво били за крај Југославије.
Борити се за Југославију значило је бити сматран агресором код свих народа, који нису хтели Југославију. Боље би било да се борило политичким средствима за положај Срба у новонасталим републикама, а да се оружју прибегавало само изнимно и уз сагласност ОУН.
&
Форсирајући политичке преговоре не бисмо, као што неки мисле, горе прошли у очима света, јер бисмо на основу тога и свет, па и западни, увукли у наше преговоре. А спремали бисмо се и за оружани сукоб, ако се све друго покаже неизводљивим.
Уместо таквог „околишног“ пута определили смо се за брзоплет и неприпремљен и повели рат без изгледа на победу.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ