„У се, у своје кљусе и, понекад, у Русе!“

Смешно је, чак апсурдно, да , као они који претендују да се дохвате и државничког посла, било којој сили замерамо што се овако или онако понаша.
Силе имају своје кодексе понашања, и, остајући силе, не могу да их напусте.
То не значи да смо у обавези да силама певамо хвалоспеве.
То оне саме раде, некад нека боље, друга горе.
Ваља нам уочити колико ми, унутар простора којим владају силе, имамо простора за себе и своје намере, а наше су обнова и развој запуштене домаће привреде.
Главно питање није колико ће нам у томе која сила помоћи, а распон те помоћи се креће од њеног потпуног одсуства до прећутне сагласности, и да ли ће нам, колико и зашто иједна сила ( а пре свега Русија и Америка) у остварењу наших намера одмагати или нас чак у томе и спутавати, па и спречавати?

Ми смо мала земља, која, чак и да има најнапреднију економију (а наравно да нема, па је, ни када ствари поставимо на здраве ноге, неће имати) не може ни на који начин конкурисати ниједној великој сили.
Ствари могу да иду само обрнуто: да велике силе угрожавају наше интересе, па се то и догађало, а нарочито кад су у питању западне силе, мада ни Русија није потпуно лишена таквих тенденција, бар у областима које њу интересују.
Можемо ли ми ту нешто? Једва ишта.
Примера ради, ентитет који је добио име Република Косово и који је настао на нашој територији, што не значи да је и наш, настао је уз подршку западних сила, пре свега Америке и уз одсуство адекватне реакције Русије. Додуше, то нереаговање је адекватно са становишта Русије, као велике силе, а да ли се то нама свиђа или не, потпуно је неважно.
Ми морамо уважити настало стање ствари, али не морамо признавати поменути ентитет, а односе са њим имати уз посредовање великих, који су мандат за то сада дали Европској унији.
Отуд и „бриселски споразуми“.
(Узгред, ко мисли да је Европској унији мандат за посредовање дала само Америка, нека се, чисто из радозналости, упита: а зашто Русија у Савету безбедности на то није ставила вето, као што уме и као што је недавно учинила. Ми, наравно, не замерамо ни Америци, а камоли Русији на коју с е понекад можемо и ослонити. Имамо преча посла. А са силама ће ствари расплести исто сила, можда чак она највећа за коју се каже да „силу не воли“: Сила Бога не моли, а Бог силу не воли.)

Ми ћемо морати да, као Јапанци после Другог рата и Хирошиме, променимо правац свог кретања, да престанемо да причамо и западофилске и русофилске бајке, а овде се, у последњих стотинак година, напричало и једних и других, и прећи на причање своје реалне приче и на , исту такву, реалну делатност.
Наш предлог је оријентисање на обнову и развој готово уништене домаће привреде, уз неопходну, нашим условима примерену, корекцију политичког система, који би, у основи задржао демократску тековину да већина одлучује, али пре свега о врсти система у којем ће живети, али бисмо, због свих лоших последица постојећег партократског система, спречили могућност да у извршну власт поново могу доћи и они који немају одговарајуће знање и способност.
То је први, незаобилазан корак у остварењу главног циља: обнове и развоја домаће економије, што ће, логично, довести до стварања услова за сигуран опстанак и пристојан живот држављана, односно грађана Србије.