Суживот је  илузија и измишљотина. Људи најчешће нису у суживоту ни са најрођенијима или сународницима итд.
Уз-живот је могућ, када се поставе конкретни и коректни услови за њега и када их се обе стране придржавају, ако ни због чега другог, а оно због својих интереса.

Иако је сада, после свега што се издогађало Србима и другим народима у тзв. региону,  касно размишљати на тему шта би било кад би било, а ради будућег не суживота, јер тога нема, него уз-живота на овој територији, од Љубљане до Скопља, настањених  народа, напоменимо следеће:
Стварање велике државе, типа покојне Југославије, за којом још многи кукају, је реално било могуће само на основама уз-живота, а не суживота, који је форсиран и потпуно нереалном паролом „братства и јединства“. Кад је лаж лепа и даље је лаж. Кад истина и није баш лепа, уме бити згодна, привлачна и врло корисна.

Та велика држава никако се није смела правити тако што ће Србија глумити некакав „балкански Пијемонт“, тако што ће своју дотад постојећу државност утопити у тој „великој држави“.
Требало је што мање дејства срца (које је ионако препуно „лепих лажи“), а што више главе и њених „хладних закључака“.
Та „велика држава“је, што из економских, што из политичких разлога, уврх главе требало да буде јасна, али лабава конфедерација, у којој би Србија, са својим државним интегритетом и суверенитетом, била само једна од чланица.

Што се осталих тиче, о њиховом суверенитету и интегритету је требало да одлучују сами у неопходној сарадњи са међународним фактором, некад са Друштвом народа, а , у модерније доба, са ОУН. Ти „старатељи“ би им били или мета за поздрављање или мета за негодовање, а са свим тим Србија не би имала ништа, јер у конфедерацију, и то лабаву, би улазила само са онима који код „међународних старатеља“ испослују јасне границе и суверенитет.
Тачно је да тако Срби не би били у (само) једној држави, али би им матица била јака, јасна и увек спремна да помогне.
Уместо таквих размишљања и извођења хладних, а тачних закључака, српска политичка и културна елита (бар већи део ње) је читав век као грлом у јагоде хрлила  у „велику државу“ у којој се удавила, а давила је и остале својим „романтизмом“, који су остали преводили у „великосрпски национализам“.

Тај „романтизам“, односно огромна количина политичке глупости и нереализма,  пре свега, сноси одговорност за српске жртве, које су грлом стигле на усташке и друге ножеве и ханџаре.
Одговорност џелата је тек на дугом месту.
Они су, као што на стратишту рече старац Вукашин, „само радили свој посао“.
А интерес из свега тога су извлачили опет само они који нас све овде, Србе и све остале,  „завађају као петлове и псе“, а онда нас, цинично, мире, „јер су тако у могућности“, наравно, пре свега захваљујући глупости наших (до)садашњих елита.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ