Стубови актуелне српске економије – штедња и задуживање
Ако су стубови економије у доба претходног „демократско-социјалистичког“ режима, а ту се може урачунати и доба ДСС-ДС владавине, били распродаја јавних добара (приватизација) и задуживање, стубови „напредњачко-социјалистичког“ режима су штедња, у коју је укључено и смањивање пензија и плата, и задуживање.
Задуживање, које је бројкама све напредније и расте из секунде у секунду, је НЗС оба режима. Мали застој је био у доба Коштунице, али зато што је тада и започела распродаја јавних добара (приватизација), чак и мимо до тада важећег Устава, па је било „домаћих пара“, али не од домаће економије, односно производње и услуга, него од поменуте распродаје.
Сви досадашњи режими, у минулих 25 година, су што запуштали, што уништавали домаћу економију и према њој се понашали као према небитној појави.
Тако је и данас.
Државу, као да је туђа, а не домаћа, у суштини једва да занима шта се догађа у подручју домаће економије. Ажурна је када је у питању плаћање њој (ПДВ, осталих пореза, доприноса итд.) док је хаос међусобних задуживања и неплаћања домаћих фирми уопште не интересује, као да се тај хаос одвија у некој страној земљи или на Марсу, а не у њој.
Држави је стало да она не банкротира, док у њој банкротирају домаће фирме, породице и појединци.
Шта држави омогућава да не банкротира?
Који извори прихода?
Штедња на платама и пензијама, утеривање дугова према њој и задуживање које је близу 80 посто БДП.
Тиме се хвали актуелни режим и од стране Запада добија похвале.
И то је суштина актуелних реформи која подсећа на причу о Циги и његовом коњу, кога је овај одучавао од јела.
Нама је јасно зашто Запад, тачније повериоци код којих се задужујемо, хвале те реформе.
Таквим реформама Грци су рекли: НЕ.
Ми нисмо, а и нећемо моћи тек тако.
Немамо за повериоце значај, који има Грчка.
Али, нећемо моћи ни да наставимо актуелним путем, чији резултат би био успорени банкрот државе и убрзани банкрот њених држављана.
Мораћемо направити заокрет према обнови и развоју домаће економије.
А у њему ниједна досадашња политичка опција и партија нема шта да тражи, па ни она која би се окренула према грчком „решењу“.