Шта се ради кад се не зна шта да се ради?
Да ли смо ми земља са било којом развијеном граном домаће привреде?
Не. Ми домаћу привреду скоро да и немамо.
Следствено томе, ми смо земља која углавном животари од разних облика кредита и „новчаних прилога“ (дијаспоре).
И на путу смо у Европску унију или у Евроазијску унију /што се тиче десничарске опозиције/.
Као што нема гаранције да ћемо се овакви какви смо овајдити од приспећа у ЕУ, тако нема гаранције ни да би се овајдили од приспећа у „другу“ ЕУ.
То су питања за дангубљење.
А ми смо их (дана) изгубили већ небројено много, око 10.000, односно 26 година.
Поштено говорећи, званичне и позиционе и опозиционе политичке структуре заправо не знају шта да се ради.
Једино што то не признају.
У таквој ситуацији би најпоштеније и најједноставније било да се обрате за савет струци, а не да глуме зналце, иако не знају.