Меритократе су  људи са експертским знањем који се баве управљањем.
За сад углавном у привреди, мада их има и у политици (Јапан,Кина, Сингапур).
Организовaност и кохерентност (учвршћеност) једног слоја се познаје и по имању истог и јасног циља и свести о њему.

Радници, на пример, су имали јасан циљ: пристојне наднице, солидан социјалан положај – и око тога  су са послодавцима водили синдикалну и политичку  борбу.
Капиталисти имају циљ: профит без граница (поједностављено речено) и остварују га.
Шта је циљ меритократа?
Да имају високе приходе? Не, то  је логична последица.
Рекло би се да (потенцијалне) меритократе још не уочавају свој циљ и методе  да га остваре.
Радници су то покушали и помоћу својих партија, које су убрзо постале „нешто друго“, све само не радничке.
Капиталисти остварују свој циљ помоћу партија, које су носиле сва само не име „капиталистичке“, зато што капиталисти свој прави циљ крију од јавности.

Циљ меритократа мора бити преузимање власти у сарадњи са већином народа, коме ће помоћи да пристојно живи.
Јер они то једино и могу.
Та интересна симбиоза ће користити обема странама: и народу и мериоткратама.
Поред остваривања народног циља, што је предуслов да имају власт у држави, меритократе имају и своје циљеве, који се сажето могу представити као остваривање својих замисли и пројеката, што сад баш и нису у могућности, док служе власницима капитала.
Уствари, може се рећи да је циљ меритократа остварење демократске меритократије, као система у коме ће бити добро и народу и њима.
Коме у том систему не буде добро може се бунити, па ако придобије већину и успоставити своју власт, као што се то ради у демократији.
Јер у питању је демократска меритократија, која има  демократске процедуре, које подразумевају да одлука припада већини, али стварној а не фиктивној и „договореној“

&

Сажето речено: циљ меритокртата је преузимање власти уз помоћ већине народа чији основни циљ: пристојан живот, могу само меритократе да остваре.
Тај основни циљ народа није у супротности са циљевима и намерама меритократа. То им је својеврсна улазница у власт, коју релативно лако и без последица по себе и своје циљеве могу да плате. Капиталисти то не могу, због своје тежње бескрајном богаћењу, чему остварење основног циља народа смета. Други слојеви такође то не могу услед недостатка знања и стручности. Отуд се регрутују досадашњи политичари и њихов најгори слој – демагози, који заправо и знају да не могу да остваре обећања, али свеједно обећавају.

Према досадашњем стању ствари једино су капиталисти могли да имају власт (директно, преко капитала, и индиректно преко политике и партија). Радници су то покушали, али су им партије брзо прелазиле у „капиталистички табор“ и отуђивале се од радништва (Лабуристи, домаћи и не само домаћи социјалисти).
Поред капиталиста власт су привремено имали и демагози, слој „капиталиста без капитала“, слој људи којима је на располагању била укупна друштвена имовина, иако незванично. То се догађало у доба нацизма и комунизма, а тога има у још неким земљама углавном на истоку.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ