Иако је незахвално и узалудно бавити се историјом која се није догодила, постоји бар један разлог за бављење њоме. Тај разлог је разматрање опција које су такође могле бити реалне, али нису биле због разних, па и нереалних разлога и околности.
&
Пођимо од битке на Косову, која се одиграла 1389. године и која је за мање од века резултирала потпуном пропашћу српске државе.
Шта би било да битке уопште није било, да је кнез Лазар пристао на својеврсну сарадњу са Османлијама, тада изузетно надмоћном силом? Шта би то значило? Учествовање српске војске на страни Османлија и њихових освајачких похода, па и оних који су се тицали Европе. Задржавање православне религије као званичне религије.
Плаћање данка Османлијама, али задржавање и дела прихода за себе, односно Србију.
Учествовање српске војске у освајању Европе, а пре свега Угарске и Аустрије би касније, након пропасти османског царства, сигурно било спочитавано Србији. А одбрана Србије би била једноставна: Турска је у време освајачких похода била највећа сила, већа од свих европских. Те европске силе, уосталом, нису прстом мрднуле када се Србија сукобљавала са турском империјом, нити су до данас бар куртоазно изразиле захвалност Србији што је битком на Косову бар, и то на приличан рок, одложила напад на Европу (Уграску и Аустрију).
Уосталом, после косовске битке Лазаров син Стефан је био османлијски вазал и то врло цењен због својих вoјничких способности.
&
Погледајмо још један случај, стварање Југославије и шта би било да она није настала, јер је свакако после мање од века, уз огромно страдање српског народа, a нарочито у Другом светском рату од стране нацистичких савезника, хрватских усташа, и нестала?
Основе за стварање Југославије биле су изузетно лабаве и сводиле су се на „песничко брбљање“ о заједничком народу, језику и „вековним тежњама“ тог народа, односно тих народа.
Два народа, хрватски и словеначки, су иначе у Великом рату учествовала у рату против Србије, на страни Аустро-Угарске, гледали смо се, како је рекао војвода Мишић, преко нишана.
Хрвати и Словенци, њихове елите, заправо и нису хтеле у заједничку државу са нама. На то заједништво су их присилиле италијанске територијалне аспирације, а поготово према Далмацији.
Тада су њихове елите похрлиле у Београд да праве заједничку државу са Србима о којима нису имале добро мишљење.
Да су наше елите биле тога потпуно свесне са Хрватима и Словенцима би евентуално правиле неку конфедерацију, никако се не одричући свог суверенитета, што су у реалности учиниле.
Губитак суверенитета Србије је трајао све до момента кад су све републике напустиле Југославију, односно Србију.
Србија је силом прилика постала суверена земља.
Да ли се ту ради о политичкој интелигенцији која је испод нивоа најниже? Да, и то је грех свих досадашњих српских политчких и војних елита, које су се залагале за настанак и опстанак Југославије.
Свака друга тврдња је настављање те кључне грешке српских елита.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ