Срби су кроз историју чинили много грешака, али ниједна од њих није била ни антисемитска, нити  усмерена на иједан народ у смислу уништења тог народа.
Уништење или геноцид подразумева уништење мушкараца, жена и деце, као што су то чинили немачки нацисти према Јеврејима или хрватске усташе према Србима и Јеврејима.
&

Колико год да, кроз историју, нису били склони геноциду (први пут су за то ипак неосновано оптужени у модерније време) Срби су често били жртве геноцида и то захваљујући својој елити.
У 17. веку српска елита на простору Косова и Метохије  је ступила у „хришћански савез“ са Аустро-Угарима и заједно са њима повела рат против Османске империје. Тај рат су ускоро Аустро-Угари изгубили, а Срби су под претњом геноцида предузели сеобу и преселили се на територију некадашње Аустро-Угарске, где су постали граничари према Османској империји. То је била цена за ступање у хришћански савез. Додуше и Аустро-Угари су платили цену, јер су им Срби после Првог светског рата узели територију (Војводину) на коју су се крајем 17. и почетком 18. века  доселили.
У 20. веку Срби, преко своје елите, ступају у југословенски савез и праве заједничку државу са Словенцима и Хрватима, који су још у Првом (Великом) рату као аустро-угарски војници вршили геноцид над цивилним становништвом западне Србије.
Кад се та заједничка држава, четврт века касније, пред налетом немачких нациста распала и кад су Хрвати направили независну државу Хрватску, којој су на челу биле усташе, извршили су монструозан геноцид над Србима и , по налогу нациста, над Јеврејима, о чему има оподатака и у књизи „Јасеновац-Аушвиц Балкана“.
Србе је још један непромишљен (југословенски)  савез коштао много жиовта и страдања. А такве, погрешне савезе Срби су често правили у историји. Зато би се прављење непоромишљених и погрешних савеза могло назвати српском историјском константом.
&
Друга историјска константа коју су чинили Срби било је започињање ратова  (буна) у недоба, односно у врло лошем периоду за њих саме.
Једна таква буна је, срећом, избегнута, кад је 1817. Карађорђе, под наговором грчке хетере, дошао да поново диже устанак у Србији. То је спречено на врло суров начин, убиством српског воође Првог устанка Карађорђа од стране  Срба.
Овај пример избегавања ратног сукоба у недоба је у српскиој историји изнимка, много је више  оних сукоба, који су се одиграли у невреме и имали трагичне последице.
Један од таквих је и сукоб са Турцима 1389. године . Тај сукоб је однео многе српске животе, уништио власетелу, као тадашњу елиту Срба. А син кнеза Лазара, предводника српске војске на Косову, Стефан Лазаревић је  после ипак постао вазал османском султану Бајазиту. Хришћанска Европа, коју је Лазар званично бранио, прстом није мрднула да му помогне, јер јој није било у интересу.
Започињање Првог светског рата такође иде на рачун Срба, иако они нису били узрочници, али су представљали повод (Сарајевским атентатом) за напад Аустро-Угарске, а потом и Немачке.
Други светски рат је Србима донео геноцид од стране хрватских усташа, који нису били без подршке у добром делу Хрвата.
Срби су развргли пакт са нацистичком Немачком и изазвали ту тада јаку силу  против себе. Последице су биле милиони погинулих и долазак комуниста на власт, што је пошаст само по себи.
Крајем 20. века Срби, са својом тадашњом елитом, са Милошевићем започињу рат за очување Југославије упркос томе што је већина осталих народа који су били у њој била против њеног опстанка и за настајање својих националних држава.
Такав став тадашње српске елита донео нам је и бомбардовање снага НАТО и пратеће последице.
На шта нас упућују ове константе?
На стављање прста на чело и промишљање и о савезима и о ратниом сукобима, који су нас превише стајали и на бирање другачијег од досадашњег пута.
Све је то разлог више да се приклонимо поретку демократске мериоткратије, као систему у којем главну улог играју памет и промишљеност, а не емоције и демагогија толико својствена свим досадашњим порецима у Србији.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ