O штетама које су вероисповести нанеле Србима
Многе религије у свету међу својим верницима имају припаднике различитих нација, а ти верници се међусобно односе толерантно и не смета им национално порекло.
Муслимани су и Арапи и Турци и Роми и Шћиптари (Албанци) и Словени, прецизније Срби.
Проблем је настао само код ових последњих, код Срба.
Само они се не зову Србима, а Србима их не сматра ни Српска православна црква.
Тај црквени став, да Србин не може бити ко није православне вере, уважили су и српски политичари и то одавно.
Претпостака је да је тај црквени став настао у доба Растка Немањића, познатог као Свети Сава и његове борбе против „богумилске пошасти“.
Богумили су, иначе, били Срби који се нису слагали са православљем, које је тада било државна религија.
Тада је настао проглас, који опстаје већ вековима и то не само у Српској православној цркви, да Србин није ко није православац, односно припадник Српске православне цркве.
Колика је штета тиме нанесена Србима није тешко претпоставити.
&
Друга вероисповест која је такође нанела много штете Србима је Католичка црква, односно њена бакланска, тачније хрватска испостава.
Ова црква је кроз векове вршила, често и врло присилно покрштавање Срба. Нарочито насилно је било оно за време нацистичко-усташке Независне Државе Хрватске.
Превођењем у Католичку веру Срби су престајали бити Срби и проглашавани су Хрватима, а са тиме, да више нису Срби, се прећутно слагала и Српска православна црква.
За време Другог рата најпознатији и најсуровији усташки кољачи Срба су били Херцеговвци, одавно покрштени Срби, који су покрштавањем „постали“ Хрвати. Та братска кланица је монструознија, него да су клање вршили „чисти“ Хрвати.
Штета је, благо речено, огромна.
Иначе, за време владавине усташког режима у Хрватској у Другом рату чак је и једна „хуманитарна акција“ коју је спроводила Диана Будисављевић, са крајњим циљем спашавања српске деце од усташког злочина, искоришћена за покатоличење те српске деце размештањем по хрватским породицама. Тада је настало пар хиљада „нових“ Хрвата, а податке о томе где су размештена та српска деца после рата уништиле су (хрватске) комунистчке власти.
&
Трећа вероисповест, која је такође у своје редове примила и Србе, је ислам.
Прелазак у ислам је погрдно називан потурчењем, а они Срби , који су постали муслимани, називани су потурицама.
Разлога за прелазак у ислам било је много.
Понајмање су се састојали у жељи исламизованих Срба да издају свој српски род. О томе сведоче бројне задужбине исламизованих Срба, који су доспевали на високе положаје у Османском царству.
Поставши муслимани, они су, по Српској православној цркви изгубили право, дато рођењем, да буду Срби.
И тако су, временом, настали Бошњаци, народ српског историјског порекла, коме је „забрањено“ да се зове српским, односно Србима муслиманске вероисповести.
Братоубилачки сукоби у току минулих векова су тај јаз само продубили.
&
Како год окренули, и покатоличени и исламизовани Срби су Срби.
То је историјска чињеница и нико нема правa да је мења, ниједна црква односно верска заједница и ниједна политика.
Ову истину је потребно ширити не због братства и јединства, него због чињеница, а чињеница је да смо (ми Срби) браћа исламизованим и покатоличеним Србима.
Не би требало ни порицати опредељење тих бивших Срба, не порицати им бошњаштво, па ни хрватство, иако је то више ствар њихове воље, него чињеница.
Векови иза нас су нас смеђусобно завадили и то језиво.
Тешко да ћемо се икад више вратити у однос међусобне наклоности, па и пуне толеранције.
Због тога би сваког свесног Србина требало да обузме немала жалост.
Одгворност што је то тако у великој мери сносе вероисповести, пре свега српска православна и католичка. Обе те вероиспопвести се нису одвојиле ни од српске, ни од хрватске државе, нити ове од њих. И тешко ће до тог одвајања у догледно време и доћи.
&
Укратко: стављање знака једнакости између религиозне и националне припадности је штетно по нацију, односно по српску нацију.
Срби су православци, муслимани и католици, а онолико је Срба који су и атеисти и због тога ништа мањи Срби.
Као што говори стара пословица: „Брат је мио, које вере био, само нек’ је Србин!“
Те пословице се Срби разних вероисповести нажалост нису држали и постали су неретко и љути непријатељи. Више је него трагично шта су покатоличени Срби, одавно проглашени за Хрвате, радили у Јасеновцу својој сабраћи Србима. Страшно је, наравно, и шта су Хрвати, односно хрватске усташе, у том истом логору радили Србима, Јеврејима, Ромима, али оно прво превазилази и најстрашније трагедије.
Слична трагедија се одигравала на територији Босне и Херцеговине где су у рату вођеном крајем ХХ века исламизовани Срби починили немали број злочина над православним Србима и православни Срби над исламизованим Србима.
&
Велики број исламизованих и покатоличених Срба је нажалост због вероисповести вештачки искључен из припадности српској нацији и „постали су“ припадници недефинисане нације, која се називала Муслиманима, а сада се назива Бошњацима и припадници хрватске нације.
Зато би у будући Устав Републике Србије требало унети и ову одредбу:
„Држава Србија све Србе на својој територији, односно на територији бивше Југославије и широм света, који су вероисповешћу или политиком проглашавани припадницима неке друге нације признаје као Србе, али их званично неће називати Србима, осим оне који се са тим сложе.“
Ова одредба би више указивалe на чињенично стање, него што би ишта практично променилe.
Бошњаци би вероватно остали Бошњаци, а покатоличени Срби Хрвати.
Сврха одредбe је да се покаже, шта се вековима уназад радило и какве је то последице оставило на већински народ Србије, односно на Србе. Вековне лажи или скривања је тешко оповргнути практично, али истина је старија и од најстарије лажи и узалуд ју је скривати, бар откако постоје и писани трагови о њој.
&
Расрбљивању Срба су поред вероисповести много допринели и политичари, како они пре комуниста, тако и комунисти, који су за исламизоавне Србе смислили званичан назив – Муслимани
Све у свему, вероисповести и досадашњи политичари су много учинили на смањењу званичног броја Срба на територији Балкана,
односно јужне Европе.
Последице тога се вероватно не могу, а поготово тек-тако смањити, али се бар може указивати на њих и то, ако дође до увођења система демократске меритократије, и са највишег места, односно из врха државе Србије, који сад о томе или ћути или понавља старе грешке.
&
И да закључимо: припадници ма које религије могу по националности бити сви, ако те религије не ставе ограничења, па припаднике неких нација не желе да прихвате, али ако већ прихватају и преводе у своје редове, немају права да их проглашавају припадницима друге нације, јер они су оне нације у којој су рођени.
Другим речима, Срби остају Срби и кад се исламизују, односно покатоличе.
При томе не одричемо право тим Србима да се називају како хоће, али чињеницу да су Срби не могу ничим елиминисати, ни они, а поготоов они који су их, неретко и силом, превели у другу, неправославну веру.
Српска православна црква чији чланови су и велики број Црногораца, (народа чије је историјско порекло српско), а и мањи број припадника других нација (Немаца, Енглеза итд.), би требало да одустане од тврдње да су Срби само они који припадају Српској православној цркви, јер питање нација не спада у ред црквених послова. То је ипак посао државе. И лично питање сваког човека, на које одговор даје свако понаособ, свестан чињеница, али и своје воље.
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=661011387779374&set=gm.1354756894711057&type=1&theater