Сме ли ко да изведе ову једночинку?
Србија је већ дуго демократска и кажу: све демократскија или напреднија земља.
Стварно би требало да нас је, по угледу на првог човека владе „срамота колико нам је добро“.
Све то подразумева да би, на пример, ову једночинку смело да изведе било које професионално, а да не причамо о аматерском позоришту, широм све напредније Србије.
Је ли тако?
Е, па није.
Ову једночинку не сме да изведе ниједно аматерско позориште ни у једном буџаку Србије.
О професионалном да и не причамо.
Да се кладимо: ако сме, ето му текста џабе, ако не сме, да ми свако позориште и позориштанце, које не сме, плати туру пића.
Уствари, боље не.
Нисам јак на алкохолу, а обзиром на број могућих тура, пре-ушљемао бих се. 🙂
КАКО ЈЕ НИКОЛИЋ ПРИМИО КАРАЂОРЂА
(Радња се одвија у Кабинету Председника једне земље , у којој се Устав поштује сваке преступне године, осим ако буде згодно да се ни тада не поштује, и у којој су могућа разна чуда, па и то да се на изборима појаве покојници. И гласају.)
СЕКРЕТАРИЦА: Господине Председниче, Карађорђе тражи да га примите…
НИКОЛИЋ: Ко, бре?!
СЕКРЕТАРИЦА: Господин Карађорђе.
НИКОЛИЋ: Карађорђе?!
СЕКРЕТАРИЦА: Карађорђе.
НИКОЛИЋ: Главом?
СЕКРЕТАРИЦА: Главом.
НИКОЛИЋ: А откуд му глава кад му је посечена?
СЕКРЕТАРИЦА: Па не знам откуд му…
НИКОЛИЋ: Па шта хоће? Да диже устанак…?
СЕКРЕТАРИЦА: Не знам. Каже хоће да разговара са Вама. И каже да је гласао за Вас.
НИКОЛИЋ: Како, бре, гласао?!
СЕКРЕТАРИЦА: Па као један од оних пар стотина хиљада покојника који су гласали на покојним, хоћу рећи, прошлим изборима.
НИКОЛИЋ: А то. И каже: гласао за мене? Лепо, лепо. Доказ више да сам прави Србин и патриота. Него, зови новинаре да ме усликају с њим, ваљаће ми за рејтинг. И пусти га да уђе.
СЕКРЕТАРИЦА: А шта ће на то рећи Турци…мислим Американци…
НИКОЛИЋ: Аух, на то нисам мислио… Чекај, немој да га пушташ, док се не чујем са Кирбијем…
СЕКРЕТАРИЦА: А да позовете и Чепурина, за сваки случај?
НИКОЛИЋ: Ма јок. Он сигурно нема ништа против. (Замишљен.) Можда су га Руси и послали, као и прошли пут…? Позови ми Кирбија.
СЕКРЕТАРИЦА: Одмах. (Окреће број, брбља уобичајене фразе за ту прилику и додаје слушалицу Николићу.)
НИКОЛИЋ: Хело, мистер Кирби. Јес, ајем Том. Тома. Који? Па президент оф… Јес, јес. Андрстенд?
(Николић, заклопи слушалицу и обраћа се секретарици: Шта кажеш како парлам енглески, без да читам са папира као она Маловићка…?)
ГЛАС КИРБИЈА: Уел, мистер Пиколић, хајди причамо по вашки, боље ћемо се разуменити. Ваш инглиш је више бед од мог вашег.
НИКОЛИЋ(Секретарици): Изађи. Зваћу те после. (Ова излази. Николић наставља са Кирбијем.) О кеј, иф ју сеј хелоу. Имам један деликатан проблем, па бих да се посаветујем са вама…
ГЛАС КИРБИЈА: Да Вам није оупет онај Дадић плакао у слушалицу и жалио се на нас Американс, што смо Вас поставили на место президента?
НИКОЛИЋ: Ноу, ноу, данас још није.
ГЛАС КИРБИЈА.: Па шта је оунда?
НИКОЛИЋ: Па хоћу да вас питам да ли би било политички коректно да примим Карађорђа?
ГЛАС КИРБИЈА. Кара…кога?
НИКОЛИЋ: Карађорђа.
ГЛАС КИРБИЈА: Ко кара Џорџа? И којег Џорџа? Је ли то нешто у вези параде поноса? Неко из геј лобија? Пошаљите га код мене.
НИКОЛИЋ : Ноу, ноу. Он је из устанка, вођа устанка.
ГЛАС КИРБИЈА: Устанка? Вођа? Зашто га нисте ухапсили, и зашто ја нисам обавештен да је устанак већ почео, па да се на време иселим у Америка? Том, шта ви то радите? Ја ћу из места позвати мистер Бајдена и пријавити ваше понашање!
НИКОЛИЋ: Али, ноу. Донт вари. Он је из Првог српског устанка. Нема сад устанка. Ма какви. Ни мува се не чује. То је било 1804. године.
ГЛАС КИРБИЈА: Мистер Том, да ли и ви конзумирате Балнтајнз у енормним количинама, као форејн министар Тачић, па причате свашта?!
НИКОЛИЋ: Ноу, ја конзумирам само моју препеченицу, ракија-виски, ју андрстанд? Ја нисам пијан.
ГЛАС КИРБИЈА: П а откуда онда тај стори о том караном Џорџу из 1804?
НИКОЛИЋ.: Па отуда што је дошао и тражи да га примим. И још каже да је гласао за мене.
ГЛАС КИРБИЈА: Али, мистер Пиколић, па то је импасабл, како је могао мртав човек да гласа за вас?
НИКОЛИЋ: Па…било је тога на мајским изборима. Пар стотина хиљада њих.
ГЛАС КИРБИЈА: Ма океј то. То је било лажовирано…
НИКОЛИЋ: Мислите, лажирано?
ГЛАС КИРБИЈА: Да, лажовирано. Али ви тврдите да је овај покојник жив и да тражи пријем код Вас?
НИКОЛИЋ: Е, јес, јес, баш хелоу.
ГЛАС КИРБИЈА: Молим?
НИКОЛИЋ: Кажем: баш тако.
ГЛАС КИРБИЈА: Дошао покојник жив из 1804. И тражи пријем код Вас?
НИКОЛИЋ: Е, баш хелоу.
ГЛАС КИРБИЈА: Мислите: баш соу?
НИКОЛИЋ: Не, него баш хелоу. Баш тако.
ГЛАС КИРБИЈА: Ваш инглиш је за Риплија.
НИКОЛИЋ: Тенкју.
ГЛАС КИРБИЈА: Заиста нема, али баш нема на чему! Али, добро да се вратимо том чудном случају у вези караног Џорџа.
НИКОЛИЋ: Извините, није каран, него кара…
ГЛАС КИРБИЈА: Океј, у вези Џорџа који кара. Где му је било последње место боравка?
НИКОЛИЋ: У Русији, па је онда дошао…
ГЛАС КИРБИЈА: Дошао из Русије?! О мај Гад, њихов ХААРП је почео да оживљава покојнике?! Нипошто га не примајте, док не извидимо о чему се ради. То сад преузима ЦИА.
То је много сумњиво.
НИКОЛИЋ: Добро. А могао би и Вучић, од дуга времена…
ГЛАС КИРБИЈА: Ноу, ноу. Његов је посао да јури непостојеће, а овај Џорџ што кара постоји и можда предсаставља велику опасаност по наше интересе. То ћемо ми. Толко. Гуд бај.
НИКОЛИЋ: Гуд бај, гуд бај и поздравите своје! (Зове секретарицу. Ова уђе.)
СЕКРЕТАРИЦА: Да га пустим?
НИКОЛИЋ: Јок, море.
СЕКРЕТАРИЦА: Па шта да му кажем?
НИКОЛИЋ: Кажи му… да сам страшно заузет проблемима Србије, које је направила досманлијска власт, баш тако му кажи, и да бих радо да га примим, али нећу моћи пре Сретења…
И још додај да сам посебно заузет утврђивањем начина за руско-српско стратешко партнерство, то ће сигурно волети да чује. Ето тако… И испоручи му моје поздраве. А дај му и флашу моје препеченице.
СЕКРЕТАРИЦА: У реду. А шта да кажем новинарима, позвала сам их?
НИКОЛИЋ: Кажи да смо увежбавали први април… не знам, нешто смисли…
СЕКРЕТАРИЦА: О кеј, смислићу. (Одлази.)
НИКОЛИЋ: (кад остане сам, наглас размишља): Ако ЦИА не сазна ништа до Сретења, одложићу га за Ђурђевдан, па за Митровдан, па опет за Сретење… кад му дојади, престаће да долази, као и онолики. (Прилази мини-бару.) Најбоље да тргнем једну препеченицу, да се опоравим од стреса.
И баш су морали Американци и народ да ме нацртају на ово одговорно место?
Дабогда се Тадић вратио овамо, па нек њему долази Карађорђе… или, још боље, Ђинђић…Ха, ха, ха… Е, морам мојој Маци испричати ову моју досетку, смејаће се као и свим мојим досеткама, јер ја сам њена Куца… А она моја Маца, а ја њена Куца, а она моја Маца. (Док пијуцка препеченицу и изводи неки импровизовани плес певуши) Ја сам њена Куца, она моја Маца, она моја Маца, а ја њена Куца…
КРАЈ