Откако је света и века, па дакле и у доба монархија, па и деспотија (а ових је било и у модерно доба у Немачкој, Русији-Совјетском Савезу, Југославији…), сви управљачи државе, почев од краљева, царева, деспота па до последњег општинског ћате и одборника,( у демократским друштвима), су званично службовали народу, односно радили у његову корист.
Народ је, наравно, био последњи који је од тог њиховог службовања имао користи, чак шта, када би се правио неки скор, показао би да је од тог силног службовања њему народ углавном трпио штету, неретко и енормну.

Сваки посленик, службеник, радник, ради, колико је могуће у свом, и колико је неопходно и у туђем, па и у тзв. општем интересу.
Општи интерес није збир жеља грађана, него скуп појава који је неопходан за нормално функционисање неке скупине, односно друштва.

Тај интерес се мора задовољити, бар у минимуму, а најбоље је задовољити га у оптимуму.
Србија, на пример, општи интерес не задовољава већ четврт века ни у неопходном минимуму, тако да се сви њени досадашњи управљачи, све њене (изабране) власти, укључујући, наравно, и актуелну, могу, најблаже речено, сматрати неспособнима.
А сви ти управљачи, односно све те власти су настајале на њиховим демагошким причама како им је интерес државе и народа испред свега, оптужујући своје претходнике као оне који су радили против општег, државног и народног интереса.
Све је то, наравно, гомила лажи и лажурина, а цео концепт је одвајкада заснован на лицемерју.

Наш концепт каже, а при томе се, веровали или не, држи и Јеванђеља, да је „сваки посленик достојан своје плате“. Преведено на административно-политички речник: сваки службеник у систему управљања, од највишег до најнижег, ако добро врши свој посао, што се види и преко сигурног опстанка и пристојног живота држављана, има право на одговарајућу плату, па макар она била и десет и више пута већа од просечне (ако је ова довољна за пристојан живот).

Нама, а ни друштву нису потребни лицемерни, демагошки „службеници народа“, него нормални службеници, који ће водити рачуна о свом интересу (јер то раде и „народни“ службеници, само лицемере и лажу) колико год је то могуће, али, истовремено и о општем интересу у степену колико је то потребно.

Саставни део општег интереса у систему демократске меритократије је извршење демоекономског императива, односно обавезе власти да грађанима створи услове за сигуран опстанак и пристојан живот. Извршење тог императива је релативно једноставно, бар оној власти која  се темељи на поседовању знања и способности.
Нама као Асоцијацији „Реструктура“, па и друштву у целини,  нису потребни ни неки наши, партијски службеници, па ни „службеници народа“, него нормални, довољно квалификовани и способни службеници, каквих већ има по стручним службама, а када коригујемо систем, другачијих неће ни бити..
Зато ми не морамо ни да лажемо, нити да лицемеримо, него отворено говоримо реалну причу, коју се не може назвати нетачном, нити је могу оповргнути сви они који би, по навици, да продуже своју демагошко-лицемерну игру и да преко ње долазе на власт, као што то чине већ деценијама.
Све да народ опет у довољној мери поверује неким новим лицемерима и лажовима и доведе их на власт, ми то можемо да уважимо, али не можемо, јер и нећемо, да то назовемо исправним.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ