Одавно је неки анонимни мудрац унутар народа сажето представио како се љубав (наклоност), хтео то или не њен поседник, повлачи и лети кроз прозор пред неумитним нападом објективне ситуације, у конкретном случају: сиромаштва.

И  то је случај са свим љубавима, од оних индивидуалних до оних масовних илити народних, односно политичких.

У Србији је у последњих 25 година о томе ко ће бити на власти одлучивала „народна љубав“, од Милошевића до Вучића.
Чак су и демократе једно време биле обасуте том „народном љубављу“, па доспеле у ситуацију да су једва нагребале цензус за улазак у Скупштину.

Све љубави су, од индивидуалних до народних, неосноване, односно засноване на неким илузијама или нетачним представама. Свако воли неку своју нетачну представу коју је „закачио“ за овај или онај предмет љубави. Отуда се, кад љубав прође, они који су је имали често у чуду питају „шта ми (нам) би, да овог (ове) волимо“…

И најновији режим, на челу са Вучићем, је такође настао на неоснованој „народној љубави“, препуној нетачних представа, нада и очекивања.

Као и у случају свих других „љубави“, односно наклоности, ни ове  последње се њени зачетници и поседници не би тек тако да одрекну, ако ни због чега, а оно због сопствене сујете која им не да да признају како су погрешили. (То је  један од кључних, антропопсихолошких разлога за  „пливајући курс“ Вучићевог рејтинга који се још не смањује драстично.)

Међутим, сиромаштво је већ нахрупило на врата и сваког дана све дубље улази у „биће народа“, па тиме, ма колико се то не жели, и у свест истог тог народа.
Ту и тамо још понеко од (бивших) вољених партија и политичара још нуди нека климава решења, али у то, ни њихови фанови, заиста не верују.
Постоји сигуран излаз из недаћа, који се састоји у обнови и развоју пропале домаће привреде, али он захтева корекцију политичког система, а носиоцима тог сигурног излаза из недаћа, поседницима знања и способности, је до рејтинга веома мало стало, јер знају да су у поседу онога што људи називају истином, а понеко и „суровом истином“, коју никако не би ваљало бркати са вучићевским „тешким реформама“.
Чак шта, реформе које воде у сигуран излаз из недаћа су, у суштини, лаке, само је још увек многима тешко да се помире са чињеницом да не може баш свако, само зато што је пунолетан, да буде биран у органе власти.
Власт припада поседницима знања и способности, који постижу добре и очигледне резултате.
Сви остали су узурпатори и демагози, чије незнање и неспособност не може покрити ни „свенародна љубав“.

Драган Атанацковић Теодор

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ