Реформа јавних предузећа је вишедеценијски проблем, чије се решење још не назире. Безбројни покушаји и заклињања да ће се ствари суштински мењати у сваком изборном циклусу показују се узалудним. Сви се приликом борбе за долазак на власт заклињу да су за промене. Кад освоји власт, нова гарнитура врло брзо се мења и преузима уходане механизме редистрибуције и политичких ренти уместо озбиљних реформи. У тако непромењеном амбијенту обећане реформе подсећају на сађење палми на Северном полу.

Друштво би требало да смогне снаге да, пре него што почне да конкретизује реформе, неопозиво и јасно одговори на неколико питања.
Прво, неопозиво се, суштински а не вербално, определити за правну уместо досадашњих партијских држава. Реформе државног сектора су немогуће у условима револуционарне и партијске државе. Због тога је и могуће да је Теленор ефикасан као корпорација у власништву стране државе. Наш Телеком, по признању ове владе, мора се приватизовати јер не може да издржи конкуренцију. А та иста влада је на кључна места поставила партијске људе и отворила бројне славине кроз које цури новац.

Друго, мора се афирмисати компетентност уместо подобности и дати предност људима који имају и формално и суштинско знање. Поплава спорних диплома урушава компетентност државне администрације и државне корпоративне елите.

Треће, морају се изградити јасна правила игре у трошењу јавног новца, дефинитивно спречити социјализација дуга и законом обезбедити чврста буџетска ограничења у пословању.
Четврто, пре реформе јавног сектора мора се донети чврста одлука о величини (обухвату) јавног сектора и јавних служби и у том оквиру спровести реформу. Тек када се јасно дефинише платформа и постигне договор о политичкој клими може се приступити операционализацији решења и креирању новог модела функционисања јавних предузећа. Ходограм успостављања новог концепта, уз поштовање основних начела уграђених у законе и појединачне статуте, могао би да се сведе на седам поступака. Корпорације у јавном сектору оснивају се у форми акционарских друштава, која су у почетној фази власништво државе; за сва предузећа урадити нови почетни биланс стања и одредити оптималан број запослених – вишкове имовине треба продати, а вишку запослених исплатити отпремнине; корпоративно управљање поједноставити избором једнодомних друштава, избећи бројне и непотребне политичке синекуре које су постале посебан полигон за остваривање енормних зарада државних функционера, а да никада и не кроче у фирме у чијим су управама, док би професионални менаџмент требало стимулисати, не платама, већ бонусима из добити; водити рационалну политику цена услуга јавног сектора која омогућава предузећу добитак, али не и присвајање монополске ренте и искључити сваку могућност социјализације дугова јавног сектора. Уколико из неког разлога држава не даје могућност оправданог дизања цена, мора тај трошак покрити субвенцијама које одобрава парламент. Законом и статутом мора се искључити могућност давања донација, спонзорства и других расипања због којих се и јуриша у јавна предузећа. Коначно, после конституисања и уходавања предузећа у новом институционалном контексту, отворити могућност њихове докапитализације, било путем избора стратешког партнера, било јавном емисијом акција или обвезница намењених домаћој инвестиционој јавности и малим акционарима.

Суштина здраве економије нису мртви стокови имовине коју поседују предузећа и појединци. Циљ рационалне економије су приходи (токови) који обезбеђују равнотежу интереса појединаца, предузећа и државе.

Рационална је економија и друштво ако обезбеди синергију у стварању вишка, а не само борбу за његову прерасподелу. Без остваривања тих претпоставки наше реформе које интензивно трају пола века, од 1965, наставиће се у бескрај. Резултати досадашњих довели су до удаљавања од постављеног циља или смо се вртели укруг.

Миодраг Зец

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ