Крајем 18. и почетком 19. века, када је Србија била под очигледном окупацијом тадашње турске силе и када је сан о слободи углавном био само сан, народ је живео као и да није под окупацијом, интегрисао се, што би се рекло савременим речником.

Знало се шта може, а тога није било баш мало, а знало се и шта не може, а тога није било неиздрживо много.

Устанак није био ни на видику, а понајмање су о њему мислили они који су, ускоро, постали његове вође.
Карађорђе се већ помало и примирио и од хајдука и фрајкора је све више постајао трговац. Милош нарочито; заједно са братом је имао турског ортака у трговини.

А онда на сцену ступају дахије, који су били одметници и од турске званичне власти.
Дахије, које су показале све слабости тадашњег турског система, доносе хаос релативно стабилном окупационом систему. Успостављају власт која се није дала издржати дуго. Окрећу против себе и царску власт, која је, као и ЕУ или САД у данашње време, споро реаговала, јер је имала пречих послова, а и неке интересе од дахијске власти, а све више против себе окрећу и српске кнезове и народ, који је највише страдао од њихове бахате власти.
Стално нови намети, дажбине, цеђење народне оскудне имовине до заумности, као што се то данас ради помоћу тзв. судских извршитеља, претворило је до недавно подношљив живот народа у неиздрживу ситуацију. Неизвестан је био и сам опстанак, а камоли колико-толико пристојан живот.
Почели су да страдају и имућнији слојеви, кнезови, као што сада страдавају предузетници, који све теже послују. /Ту не рачунамо неколицину тајкуна, мада су и они под својеврсним рекетом./

Да су дахије, као СНС сада, неким случајем на власт доспели изборном вољом народа, народу би требало неко време да постане свестан свог лошег избора. А долазак до свести о томе да сте направили катастрофално лош избор заиста није брз процес. Нада последња страда.
Утолико је горе када не видите на сцени никог ко би био бољи од оних које сте погрешно изабрали.

Укратко, није регуларна турска окупација довела до устанка, него дахијски узурпатори.
И то су историјске чињенице.

Да ли смо и сада под окупацијом?
Званично нисмо.
Са друге стране, може ли овде уопште настати и опстати власт којој би се озбиљно противили они под чијом окупацијом нисмо? Не може настати и опстати ни власт којој би се Руси озбиљно противили.Садашњу власт су подржали и једни и други. И Монтгомери. И Конузин.
И то су доказиве чињенице.

Изгледа да су челници те власти тога прилично свесни и да то даје њиховој бахатости замаха.
Знају да су корисни силама, па се силе.
Наравно, највише на народу, а помало се силе и пред силама. Нарочито у причама које пласирају народу.

Да ли окупатори, којих званично нема, стоје баш иза сваког поступка садашње власти?
И да ли је наш главни проблем окупација, које званично нема, или узурпаторска власт?
Окупатори, којих званично нема, су спори у реаговању на неподопштине домаће власти, још спорији кад је у питању гомила егзистенцијалних недаћа са којима се народ суочава, па и онај његов део који је до скоро био колико-толико имућан.

Обећавају улагања, саветују да се бавимо економијом.
А како да се бавимо економијом, кад власт, која њима одговара, на економију пет пара не даје, кад је гуши наметима?
Ако се овде догоди икакав „устанак“, биће то својеврсни „економски устанак“ у сврху обнове и развоја скоро уништене домаће економије.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ