Расцветавање јавних дугова
Од Коштуничине владе, када су јавни дугови износили 8 милијарди до данас износ се повећао 3 пута и износи 24 милијарде, па и више.
У доба Коштунице износ се чак смањио за 3 милијарде у односу на период Ђинђићеве и Живковићеве владе. То је и логично, јер у то Коштуничино време се (рас)продало највише јаких јавних предузећа, па се и отуд крпио буџет. Другим речима, не ради се ни о каквој заслузи Коштуничине владе, а камоли о развоју домаће привреде.
Влада Цветковића је јавни дуг увећала за 7 милијарди, па је износио 15 милијарди.
И за то је разлог логичан: није више имало шта да се (рас)продаје, а Телеком није дала опозиција, у којој је тада био и актуелни премијер, који сада хоће да га прода.
Дуг Цветковићеве владе увећала је Дачићева влада за 5 милијарди, па је наследницима (напредњацима) оставила дуг од 20 милијарди.
Разлог исти: одсуство обнове и развоја домаће привреде и немање више интересантних јавних предузећа, осим Телекома, који ни тада није био у плану за продају.
Актуелни дуг износи 24 милијарде, што је за 4 више него у доба Дачићеве владе.
Разлози за то су исти као у свим периодима од Цветковића надаље.
Домаћа привреда је „мртва“, чак и без икакве стратегије и плана.
Још је остао за продају Телеком и, евентуално, ЕПС.
Продајом ова два стратешка предузећа јавни дуг би се краткорочно и то не много смањио.
А после?
Србија, у име опстанка, мора кренути у обнову и развој уништене домаће привреде, а то се може одиграти само уз корекцију политичког система, која би на власт довела нове људе, који поседују знање и способност, а „старом кадру“, чија се економска „стратегија“ заснивала на (рас)продаји јавних добара и на демагошким причама о страном улагању, којег у иоле озбиљнијем обиму нема – једном заувек рећи: Збогом!