Пропадање није жеља народа, него последица његове бирачке воље
Када би се сагледале последице разних владавина у току последњих 25 година, неко, коме није јасно уобичајено функционисање људи, би закључио да је онај ко је одлучивао ко ће бити на власти намерно бирао оне који воде у пропаст. Пошто је народ у тој улози бирача, следећи закључак је да народ заправо жели пропаст своје државе, ваљда вођен „Фројдовим танатосом“ као мотивом.
Али то није тачно. Народ то не жели. Баш напротив, увек је желео бољитак за себе и за државу у којој живи. Тај бољитак му је током предизборних кампања и обећаван; некад као нешто што ће се десити одмах, а некад, као што чини последња власт, као нешто што ће се десити после предузетих тешких реформи.
Народ је прво поверовао у прву причу, па кад се она изјаловила, поверовао је у другу, изгледала му је логична.
У стварности и ова друга прича: „бољитак после тешких реформи“ се увелико изјаловила.
Њу још подржавају владајући режим, његови „ботови“ и западне силе (источне се не изјашњавају).
Узгред, подршка западних сила је везана за неке друге интересе које има од овог режима.
Оно мало опозиције тврди да све дубље пропадамо, али народ у већини не реагује на њихове тврдње.
Разлог за то је што не верује да би му било боље са оним делом опозиције, који је већ био на власти, а други део опозиције никад није ни сматрао кадрим да му донесе бољитак.
Истраживања јавног мнења, валидна или мање валидна, показују да режим, на челу са Вучићем и даље има убедљиво највећу подршку.
Та подршка се, као и изборна, очито заснива на вољи, оној која нас је и довела довде, јер, реално, ми пропадамо.
Ситуација у некој мери подсећа на ону која се догађа у тзв. љубавној вези, када сви, па и страна која је заљубљена, види да је предмет заљубљености лош, али страна која је заљубљена то, иако види, не признаје „по цену живота“.
Шта у таквој ситуацији радити?
Они који имају практичан одговор на то питање су следећи којима ће припасти власт.