Од несвршеног, (у доба Милошевићевог режима), па до свршеног пада комунизма, у режимима после 2000-те године, испробали смо неколико неадекватних и краткорочних што политичких, што економских решења.
И ево нас сада како, после свега, не можемо да досегнемо ни БДП из лоших осамдесетих година прошлог века.

Нелогично?
Није.

Последњи колико-толико стабилан економски, па и политички систем имали смо пре режима С. Милошевића.
Неки га зову комунистичким, неки самоуправно-социјалистичким.
Ми ћемо га звати релативно стабилним, а из те релативне стабилности је проистекло и његово урушавање и пропаст.
Укратко: био је неодржив.

Политичка логистика која је пратила тај релативно стабилан систем састојала се у владавини једне партије, Савеза комуниста.
(Узгред, и сада, фактички, имамо владавину једне партије,  СНС, уз неизбежну демократску шминку, некад јачу, некад слабију. Само што систем, а нарочито у свом економском делу, није ни приближно стабилан као што је био у доба пре урушавања комунистичке Србије, односно Југославије. Отуда и толика количина југоносталгије.)

Од урушавања и пада комунизма ми у економском погледу имамо сталну тенденцију урушавања, запуштања и пропадања домаће привреде. То је започело још у доба милошевићевског режима, делом због санкција, делом због наслеђених промашаја у организовању домаће економије, а од 2000-те до данас домаћа економија иде стрмоглаво надоле.

Разлог за то је опредељење посткомунистичких режима за страно улагање као једини начин за поправљање домаће економске ситуације.
Међутим, већ 15 година нити има озбиљних страних улагања (Србија није земља привлачна страним инвеститорима, бар оним који би уложили „силне паре“), нити има побољшања домаће економске ситуације.
Привремено побољшање се осетило приликом (рас) продаје јавних добара, која су  прелазила у руке новопечене плутократије, односно приватизацијских богаташа или тајкуна.
Тај период је брзо окончан и већ десет и више година ми као друштво социјално и економски пропадамо, док нам „политичке елите“, и у позицији и у опозицији, па и мејнстрим-економисти (махом неолибералног става) и даље као решење нуде страна улагања. Којих нема.

Политичка логистика тих посткомунистичких режима је, под фирмом демократије, заправо партократија у спрези са приватизацијском плутократијом (тајкунима).
Ова спрега је за време прошлог режима била јаснија, сад је софистициранија.
Уз такву логистику је немогуће извршити оно што је сигуран излаз из недаћа: обновити и развити запуштену домаћу привреду.
Партократија ће морати да се оконча, а са приватизацијском плутократијом да се постигне коректан споразум, бар са оним делом који је адаптибилан и жељан да настави богаћење и у промењеним условима.

Јавне промоције почињу у јуну ове године

Пошто је за обнову и развој запуштене домаће привреде потребно ангажовати целокупан стручни потенцијал земље, мораће да се поради на настанку политичке логистике одговарајуће том циљу и (будућем)  систему.
Пре или после избора мора се извршити корекција постојећег (партоплутократског) система  и успоставити систем који смо назвали демократска меритократија.
У суштини, тај систем ће одговарати скоро свима, осим онима који су и најнепотребнији – класичним политичарима и партијама, који су и направили партократију, која никуд  не води.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ