Србија је признала независно Косово чим је први пут с њим села да преговара, само што то (конклудентно) признање није могла и још увек не  може због свог Устава да призна.
Док је у саставу  Србије, Косово може бити независно, имати територију и територијални интегритет, крене ли ван Србије – биће, што се Србије тиче, само окупирана или привремено изгубљена територија.

Зашто изборе организоване за 17. децембар 2023. године називам предизборним изборима?
Зато што се одржавају уочи и у сврху америчких избора, а вероватно и по америчком налогу.
Унутрашњи, српски разлози за одржавање тих избора не постоје. Кад се изузме жеља опозције да преузме власт, што јој не успева годинама, а неће ни овај пут.
Али нешто хоће, после ових избора проевропска опозиција ће имати око 22 процента. Кад се томе придружи 43 процента, које ће имати СНС, па СПС-оих 10 посто  и још пар процената од мањина у Скупштини ће бити око 80 посто оних који су за признање Косова, мање њих за отворено, више њих за конклудентно признање, које иначе има снагу легалног признања и које  је већ обављено још у време кад су преговори о статусу Косова премештени из ОУН у ЕУ.
Та огромна скупштинска већина би могла да изгласа промену Устава, односно предлог за гласање о промени Устава како би  могло коначно да се и званично призна већ постигнуто коклудентно признање Косова. Предлог за промену Устава мора бити довољно широк и неодређен, али да у себи садржи и довољно основа за признање Косова.
Међутим, у Србији се годинама широм  медија ствара наратив и мишљење које каже: Никад нећемо признати Косово. И: Косово је део  Србије.
Дубока укорењеност ових наратива и мишљења код бар 80 посто Срба, о чему говори и више истраживања, показује да се тај наратив не може мењати преко ноћи пуким ставом скупштинске већине, поготово кад већина те већине није доспела у Скупштину кандидујући признање Косова као могућност, него баш напротив тврдећи да Косову никад неће признати независност.
Утолико делује  прилично чудно и површно америчко опредељење за Вучића и његову способност да мења ставове народа, која је много мања него што изгледа, та способност се највише показује као прављење спинова и конфузија. А конфузије највише страдају кад постају чисти, јасни ставови.
У суштини једини начин да се призна независност Косова је онај који каже да се независност Косову може признати само ако Косово остане део Србије, у саставу
Србије, да буде држава у држави Србији, а не ван Србије.
Ако преговори о томе са САД као заступником Косова не успеју, званично ћемо прогласити окупацију Косова при чему Косово такође остаје у Србији.
Као држава у држави Република Косово би се према Србима, њиховом идентиету и култрној баштини понашала у скаду са принцпима ОУН.
&
Све у свему ови „предизборни избори“  би били успешни само да се Косово призна као независно унутар Србије. Али то није нешто што се очекује и планира, тако да ће оно што се очекује као „предизборни успех Америке“ заправо бити неуспех.
То, наравно, није наша жеља, али нисмо засад у прилици да одлучујемо о томе шта ће бити. То поготово није наша жеља са становишта очувања мира и стабилности како у Србији тако  и у региону.
&
Преговори о сатусу Косова  и Метохије измештени су из Уједињених нација и пребачени под окриље Европске уније усвајањем резолуције у Генералној скупштини УН 9. септембра 2010. године, значи за време бивше тзв. жуте власти и несметано се одвијају до данас. То је био увод у потпуно неуставно понашање државе Србије, јер је пристала да директно преговара са Републиком Косово (тзв. Приштином), коју  по Уставу не признаје. Тим преговорима је конлудентно признала  Републику  Косово, а то признање не може, због свог Устава, да званично потврди. Та шизофрена ситуација Републике Србије: да признаје оно што не може да призна, захтева или промену Устава или промену понашања Србије. Промена Устава се скривено планира децембарским изборима. Промена понашања и стављања ван снаге свих досадашњих неуставних понашања  је оно што ће се стварно догодити као последица ових“историјских избора“.
&
Срећно учешће на изборима који се одржавају по налогу и за потребе америчке администрације!
Будите и ви део издаје Србије!
Ако успе, односно ако се догоди и промена Устава у сврху признавања Косова и све то прође у „миру и стабилности“, издаја Србије ће бити тотална, изучаваће се као досад невиђени пример добровољне предаје територијалног интегритета и сувернеитета, све уз носећи слоган: Предаја није опција!
А о Вучићу ће се причати као о највољенијем издајнику отаџбине.
Народ у коме се то десило више неће имати право на убрајање у суверене народе.
Срби ће остати забележени као народ који се добровољно, демократски, већином гласова одрекао себе и свог суверенитета.

Драган Атанацковић Теодор,
социолог, главни координатор активности Асоцијације Србија, покрета за очување и развој државе, www.restruktura.org

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ