До пада комунизма многе комунистичке земље, односно народи у њима су као  својеврсни идеал доживљвали земље западне демократије.
Америка је поново постала земља у коју су многи веровали.
Либерална демократија и капитализам су постали друштвени идеали бивших комунистичких земаља.
И то је трајало десетак година.
А онда су се показале све мане идеализованих поредака.
Свет је постао место без идеала.
Комунизам је одбачен, а капитализам и либерална демократија су просто претекли.
У њих се није веровало, само су сматрани бољим од комунизма.
Бар од комунизма какав је стварно постојао.
&
Историјско сећање нам показује да је својевремено и комунизам био поредак за угледање.
Да ће то у једном моменту бити и капитализам, нико , бар од теоретичара, није очекивао.
Међутим, то је логично, обзиром   на економске резултате комунизма, који су били поражавајући и за које се решење видело у приватизацији, као средству функционализације привреде.
Метод је био нетачно назван, јер радило се о препуштању руковођења фирмама у руке стручних кадрова, а не у руке партијских моћника, као што је то било у комуинизму, па једно време и у Великој Британији, од које је и кренуо процес масовне приватизацје државних, тачније: партијских предузећа.  
Стручњаци су управљали фирмама, али не и циљевима тих фирми.
Циљеви су остали у рукама слоја власника материјалног  капитала.
&
Нешто слично се догодило и у Кини, која је из нефункционалног ушла у функционални комунизам тако што је упарвљање фирмама препуштено образованим, стручним људима.
Осим тога, Кина је одустала и од „забране капитализма“, чак му је поспешила развој, али му није препустила и да управља друштвом, као што се то догађа на Западу.
Тако је Кина постала водећа економска сила, па и значајан геополитички фактор.
У неком смислу би се њен поредак могао назвати и поретком за угледање.
Што то ипак није доприносе следеће две чињенице: небрига о екологији и политичка, односно комунистичка диктатура, која је у Кини још врло присутна, а , бар локална, демократизација се споро врши.
Иако није поредак за угледање, Кина ипак даје наговештаје оптималног поретка и то пре свега тиме што укључује и меритократију у систем власти, мада највише у економији, и тиме што  није као многе земље Запада онеспособила државу, а што се нарочито видело за време пандемије Коронавируса.
&
У данашњем свету поретка за угледање заправо нема. Сви су пореци у суштини лоши: и капиталистички и кинески, који је комунистичко-капиталистички, односно поредак који је бар иницијално уважио значај меритократије.
Превласт ове означиће почетак нове епохе, епохе социјалне равнотеже, епохе ни богатих, ни сиромашних, епохе нове моћи која одавде још увек изгледа непојмљива.
&
И капитализам и (кинески) комунизам су максимално користили струку, односно стрчњаке (експерте) за остваривање својих циљева.
Капитализам је струку користио пре свега у домену приватне иницијативе, а (кинески) комуинизам у домену државе и државних предузећа. Зато (кинески) комунизам делује успешнији, што се показало у доба пандемије.
Међутим, суштина је иста. И даље власт не припада струци и зато се не може говорити о постојању меритократије као преовлађујућег поретка било где у свету. Зато и нема поретка који би служио за угледање.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ