„Теорије друштвеног уговора, почев од Ж.Ж.Русоа, истичу да су људи по природи једнаки да ниједан друштвени закон не може да доведе у питање законе природе. Пошто су једнаки и слободни, људи могу да одлуче на који начин ће уредити међусобне односе и уопште како ће живети. Они „потписују уговор“ којим успостављају друштво које им одговара. С обзиром на то да уговор, као правни акт, могу да потпишу само слободни и једнаки грађани, они самим тим чином успостављају и одговарајуће друштво — грађанско друштво.“

Тако каже Википедија.

Људи јесу једнаки у смислу да нико никог не сме израбљивати, али нису једнаки по способностима и знању.
То је чињеница.
Грађанско друштво које би се на основу тога успоставило, подразумева многе слободе и права, осим слободе да „свако може“, без обзира на способност да управља и без права да то ради.
Такође се у поседнике способности и знања не рачунају они који нису у стању да омогуће пристојан живот друштву, да испуне демоекономски императив.
У основи тог новог друштвеног уговора стоји сагласност већине да се послом управљања у општем интересу баве успепшни поседници друштвено корисних знања.
Такав друштвени уговор је примеренији модерном добу, добу знања и стоји у основи система демократске меритократије.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ