Неумитна логика владавине
У свим досадашњим порецима, укључујући и демократски, владали су одређени слојеви. Та владавина се махом одвијала индиректно.
У демократији слој који, индиректно, али стварно влада је слој плутократа (поседника капитала).
То је тако, ма шта ко мислио.
Узалуд је говорити о моралним и сличним аспектима те владавине.
У неким земљама ти морални аспекти су на вишем нивоу, у неким, као и у Србији, на нижем.
Демократија је логично одабрана за владајући систем, јер унутар ње плутократе имају простор за своју владавину преко партија.
У последње време владају и преко левих и преко десних партија.
Главно „замајавање“ у тим, демократским системима одвија се преко питања цивилног, отвореног друштва и грађанских слобода.
Преимера ради, у САД, богатој земљи са јаком демократском традицијом се уопште не поставља питање, а камоли да се решава, зашто је 16 милиона америчке деце гладно.
Али зато се прави бука око сваког питања слобиоде штампе итд. Што у крајњој линији није лоше, али лоше је што се у том демократском поретку тако површно гледа на тежак социјални положај приличног дела демоса. Покретање таквог питања наилази на подозревање и утисак да су покретачи тога комунисти, архинепријатељи Америке.
Владавина меритократије, што тек следи, и што ће се вероватно одвијати тешко, поготово у већим земљама, захтева да владајући систем буде демократска меритократија. Демократија ће бити схваћена као поредак у којем народ пристојно живи, а онда има и све „демократске слободе“. Такво схватање демократије меритократија може себи да приушти, јер је ем способна, ем незаинтересовама за „пуко богаћење“, које је незајажљиво, што показује актуелно стање. Меротократија има прече циљеве, технолошки напредак, обављање послова и пројеката који су сад и незамисливи.
Меритократија за циљ има друштвену равнотежу, а не социјалну правду, укратко није ни лева ни десна, него нормална и реална, па могло би се рећи и промишљена. Народу ваља изаћи у сусрет у ономе у чему се може (обезбеђивање услова за пристојан живот), а не давати му лажне наде, као што су то радили левичари, па и добар део демократа – да су „сви за све“, односно да су сви способни да владају. Само ако су пунолетни. То је нетачно. Народ може да одреди циљ владавине, испуњење демоекономског императива (обезбеђење пристојног живота), али не може ни тај циљ сам да оствари. Мора „делегирати“ најбоље у својим редовима (меритократе) да то ураде. И то је суштина корисне сарадње већине народа и меритократа.