Већ сам више пута у досадашњим текстовима истицао да је политика једна од ретких области у које није зашла наука, односно егзактна спознаја.
У том смислу су све досадашње опције и на њима засновани системи ненаучни, засновани на нетачниом параметрима, од робовласништва, преко наследне аристократије, до парламентарне демократије, а нарочито извитоперених демократија, као што су фашизам , нацизам и комунизам, које су се претварале у диктатуре.

Научна политика је она која се заснива на егзактним и проверљивим параметрима.
Тако гледано егзактна или научна политика је она која се заснива на меритократији као принципу функционисања.
Другим речима, политика заснована на меритократији гарантује функционисање система. Нарав но, под условом да меритократија не остварује плутократске, него свој еи народне циљеве.
Док одсуство меритократије гарантује нефункционалност система, што се онолико пута досад показало.
За применљивост тог меритократског принципа најбоље је када за њега постоји сагласност већине.

А када она постоји, ради се о систему демократске меритократије.
И тај систем спада у научну политику, политику засновану на егзактним параметрима.
Када се већина не би сагласила да ствари у друштву функционишу меритократски, морао би се проналазити други начин да се оствари то меритократско функционисање. Зато што је само тај начин функционисања егзактан и ефикасан. Све друго је утисак о тачности заснован на вољи да буде онако како се  жели, а не онако како јесте. На том принципу су засноване све политике и системи које називам ненаучним. То су системи воље, а не системи чињеница.
Системи воље могу бити допадљиви, али не и функциоонални. И то је чињеница, баш као што је чињеница да једино систем заснован на меритократији може бити функционалн.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ