У земљама где постоји систем парламентарне демократије, дакле и у Србији, партије се на изборима такмиче за власт, и то не само за извршну, која бар по дефиницији и није нека, а поготово самостална власт, него и за законодавну, односно скупштинску власт, која, по дефиницији, контролише извршну власт.
А како ће и зашто Скупштина, састављена од већине која има и извршну власт, контролисати ту исту извршну власт?
&
У том и таквом систему, који, простонародно речено, функционише по методу „кадија те тужи, кадија ти суди“ и где је нормално, односно уобичајено да партије, које победе на изборима имају власт, истовремено траје повика на партократију (владавину партија).
Ту грају против партократије обично подижу они који тренутно нису на власти, а кад јесу утихну и спроводе партократију као нешто најнормалније.
Укратко, партократија је неизбежна појава тамо где партије могу да се, изборима, домогну власти.
Партократија би била немогућа само тамо где партије не могу да се дочепају к о м п л е т н е (и извршне и скупштинске) власти.
Систем у коме оне то не могу зове се демократска меритократија и још увек није успостављен нигде.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ