ДИСКУСИЈА НА СРПСКОМ КУЛТУРНОМ КЛУБУ, ГДЕ ЈЕ ОВАЈ ЧЛАНАК ОБЈАВЉЕН:

Владимир Челекетић •

Свако онај ко се занимао рачунарском симулацијом каквог техничког система зна да је највећи и најтежи задатак дефинисање почетних вредности параметара. Физички закони су одавно познати, рачунарска техника већ довољно развијена, програми за симулацију написани, али ништа то не вреди ако, за сваку посебну симулацију, онај ко се упусти у такву занимацију, није у стању да дефинише почетне вредности параметара.

Када год читам ваше текстове или одем на сајт Реструктуре и тамо читам о Општој скупштини и Државном савету, тога се сетим. Све је то у реду, начелно и разумем идеју (физички закони су познати, јел) али, почетни услови?!? Група људи ће себе да прогласи стручном и они ће бити први Државни савет? И то ће све да буде мирно, без крви и на референдуму? Па чак и да то буде и буде успешно, шта бива после тога? Оснива се Општа скупштина коју чине две трећине држављана. Како толика скупштина уопште да ради? И шта је, уопште, гаранција, да ће Државни савет да ради „држећи се меритократских принципа“? Цела идеја је у томе да ће у Државном савету да седе људи који имају морални и професионални интегритет. То су „почетни услови“, али ја не видим ни један механизам који ће да гарантуј да ће такви људи седети у Државном савету нити јасан критеријум који обезбеђуј да се баш такви људи бирају.

Друга ствар, постоје политичке одлуке које се не тичу стручности, већ се доносе у складу са неким, да кажем, темељним вредностима на којима друштво почива. Или, да кажемо, које су идеолошке. Те одлуке су, по правилу, најважније и најсудбоносније за једно друштво. На пример, ако имате најезду „азиланата“ и имиграната, одлука које министарство ће њима да се бави не зависи од стручности, а то је прва одлука која се мора донети. Министарство за социјални рад или министарство одбране? Ко је, онда, „стручан“, да донесе ту одлуку?

Драган Атанацковић Теодор

Па, овако, Челекетићу.
Самопроглашавање или проглашавање помоћу демагошки добијених гласова све мање пије воду, а поготово у друштву које је на ивици провалије.
Узмимо пример једног од будућих чланова Државног савета, иначе доктора из области пољопривреде, која ће узимати високо место у економији и БДП: нити је он самопрогласио себе, нити ће га изабрати бирачи, ако им се наприча „слатких прича“. Он је то што јесте и о чему сведоче и сертификати и његов досадашњи рад. (Наводим само један пример, ради схавтања „обрасца“ по којем ће неко постајати члан Државног савета).
Даље, чланове Државног савета, кад се први оформи, по мериторним принципима, бираће сами чланови Државног савета већином. Професионални интегритет је обавезан, а о моралном ће, такође, одлучивати већина Државног савета или, евентуално, правосудни органи, ако се за тим испостави потреба, 🙂 Ниједна већина, па ни већина Државног савета није, да тако кажем, неморална. И то је тако увек.
Чак и сада је већина народа, у принципу, морална. Можда не баш бистра, склона је завођењу, али је морална. (Мада тај израз „моралност“ није баш превише јасно дефинисан, али, свеједно.)

Улога Опште скупштине, односно две трећине пунолетних држављана, је да изабере систем у којем ће живети. Узгред, досад их нико није ни питао хоће ли или неће систем у којем живе.

Што се тиче питања о имигрантима, нпр, ствар је јасна.
Основна идеологија државе Србије ће бити да је држава, и то држава Срба и припадника других народа који су јој држављани.
То је стање ствари.
Држава је дужна да се самоштити, а да помоћ имигрантима пружа на примерен и могућ начин, без „панфилистичког“ претеривања.
Проблемима имиграната ће се бавити она Министарства, односно Канцеларије при њима, која су надлежна за потребе и евентуалне проблеме, које имигранти изазову.

Владимир Челекетић

Већ сам написао да расправу о промени политичког система сматрам апсолутно најважнијом. Ви сте једина, колико је мени познато, организација, која се озбиљно упустила у ову тему и отишла корак даље разрађујући детаље и то је, по мом мишљењу, важније и вредније од свих саопштења и сваког „активизма“ тзв. националне опозиције, која, када се скину све маске и дође до суштине, шаље нацији поруку: систем је добар, власт је лоша, ми ћемо бити бољи, мајке нам.

Међутим, моје је мишљење да је решење које нудите засновано на врло упрошћеном и, самим тим, нереалном моделу друштва. То се види из самог наслова текста који каже: „стручност као политика“. Као што сам горе написао, постоје одлуке које нису ствар струке. Које се не могу мерити алатом струке.

„Основна идеологија државе Србије ће бити да је држава, и то држава Срба и припадника других народа који су јој држављани.“

А по ком стручном критеријуму одређујемо ко може бити држављанин, а ко не може? А ако је то ствар идеологије, а не струке, како ће неко тело да донесе одлуку позивајући се на „меритократске принципе“?

„Држава је дужна да се самоштити, а да помоћ имигрантима пружа на примерен и могућ начин, без „панфилистичког“ претеривања.“

Која струка тврди да је држава „дужна да пружа помоћ имигрантима“? На пример, у комунистичкој Југославији та дужност није постојала, али је постојала дужност да се брани граница, па смо имали граничаре и оно чувено: „Стој“, „стој пуцаћу“ и одна иде пуцачина. Јел тако било? Дакле, опет иста ствар, одлука о томе да ли ћемо и како штитити границу, у основи, није ствар струке него идеологије.

И тако даље и тако редом. Примера има много више него оних који се тичу стручности.

Сама идеја увођења „меритократских принципа“ у процес доношења одлука је сасвим у реду и тако шта је неопходно, али без идеолошке основе и дефинисања темељног система вредности једног друштва, после деценија комунистичког и глобалистичког разарања, модел који нудите може бити добар за вођење предузећа, али не и државе.

Драган Атанацковић Теодор

Све досадашње идеологије су се показале као тесна одећа за (друштвену) стварност, па се, логично, догађало и догађа да пуцају.
А, што је посебно важно, ниједна није успела да, бар у основи, задовољи обичне животне потребе популуса на који се позивала или исти позивала да овој или оној идеологији да масовну подршку.
У суштини, одувек владају мањине илити олигархије овог или оног типа. И то без бар начелне сагласности већине популуса, којем се чак ни не усуђују да ствари представе реално, него га, као у некоригованој или класичној демократији, заводе да (и) он влада.
По нама је логично да већина држављана одлучује у каквом ће систему живети.
Та одлука може да буде и лоша по саме држављане, јер став већине није обавезно знак да се ради о нечему, и за саму већину, добром.
И то се неједном показало.
Наш предлог је демократска меритократија,у којој све важне одлуке доносе поседници знања и способности, бар док је већина са тим сагласна.
Кад и ако не буде, те се већина приклони неком другом принципу и идеологији, ми се повлачимо, чак и ако нисмо сагласни са одлуком већине.
Али у таквом случају сасвим сигурно нећемо, као што се досад дешавало, бити део „стручне службе“ нестручној власти.
Радије ћемо гајити овце. 🙂 Оне праве, четвороножне.

Иначе у доба комунизма, није било имиграната, па се тадашња држава није ни бавила тим проблемом.
То што Орбан подиже мрежу против имиграната, само је један у низу његових демагошких потеза, а не знак да је реалан и добар за Мађарску.
Зна се да је за процват имигрантских кретања из арапског света одговорна неодговорна политика дела великих сила, оних на Западу.
А тамо и иду. Па је ред да те силе или њихово истурено одељење, ЕУ, сноси добар део трошкова привременог боравка имиграната у Србији.
То ће моћи да се испослује, а поготово када власт буду држали трезвени и способни људи од знања.
Све остале ствари, везане за привремени боравак имиграната овде ће бити наша ствар и уређиваће се по нашим законима полазећи од потребе државе да се самозаштити.

Што се тиче темељних вредности једног друштва, оне су увек онакве, како је то сажето описао још, данас неомиљени, Маркс. „Мисли владајућих су и владајуће мисли.“ То се види и у данашњој Србији.

Модел који нудимо је, пре свега, добар за сваку појаву, која је успешна, било да је реч о предузећу или држави.
Уосталом, и држава је својеврсно предузеће, па макар била и хаотични циркус,каква је овде већ подуго времена.

Василије

Значи Теодоре, ваши стручњаци неће бити постављани од стране разних Служби и Амбасада?
Не знам да ли си превидео још један проблем?
У Србији нема више независних стручњака од знања и инегритета. Сви су се негде ушемили или отишли напоље.
И нигде не рече шта ћете са овима који ће да изгубе власт када је ви меритократе освојите.
Шта ћете са НВО?
Чисто ме занима, онако….

Драган Атанацковић Теодор

Могу и Амбасаде, ако се држе нашег програма. 🙂
Од Амбасада, а пре свега великих сила, очекујемо само да нас не ометају, јер ради се о опстанку.
У супротном, нећемо ни у ЕУ, ни у ону другу ЕУ, којој је на челу Русија, него ћемо видети са народом којој би од две силе да се Србија прикључи као једна од држава. А оне нека виде шта ће с тим.
Има овде и прозападно, али нешто више проруски оријентисаног народа. Већина ће одлучити.
А баш да било којој сили требамо, не би се рекло.
Зато ће им бити боље да нас пусте на миру, да сами себи пружимо хитну помоћ, која сасвим сигурно није уперена против Великих сила.
Нигде не рекох, а нећу нешто посебно ни говорити, шта ће бити са онима који су нам потребни као ч. на д.
Уосталом, ми смо демократске меритократе, па ће о настанку новог, функционалног система одлучити већина народа, а тиме и о судбини оних који су чинили „стари систем“.
А можда има наде да ће их народ, референдумом, задржати ту где су. 🙂 Никад се не зна. Могу да се надају као лото-играчи.
И, шта те уопште занима, шта ће бити са онима који одлазе? Можда их искористимо у туристичке сврхе, да их показујемо страним гостима, нпр, као особље хотела „Србија“? 😉
А стручњака за прву руку, веровао или не, ипак има.