Ове две појаве, народна воља и народна потреба, су само привидно повезане, а заправо се потпуно разилазе.
Ако народну потребу сажето прикажемо као потребу за сигурним опстанком и пристојним животом, онда постаје очигледно да се народ, излазећи на изборе и бирајући власт, те своје потребе није држао.
Јер већ четврт века ту његову потребу не задовољава ниједна изабрана власт, а партије које су бивале на власти и нису задовољавале ту потребу, без обзира на то учествују на новим изборима, обећавајући оно што нису могле и не могу да остваре.
И поново бивају изабране.

Такве појаве, да неуспешни поново бивају изабрани на руководећа места су незамисливе, бар у успешним фирмама.

Да ли је народ глуп, па неуспешне поново бира да управљају државним кормилом или се ради о нечему другом, нечему што је „горе од глупости“, а за народ и појединце битније?

Народна воља не садржи у себи само описану народну потребу.
Народ хоће да онај ко му се, због било чега, допадне, а разлози су углавном ирационални, задовољи и његову потребу, без обзира да ли тај то може или не може, уме или не уме, зна или не зна..
Зато му углавном даје више прилика, које он све редом упропасти. 🙂
Такве ствари се догађају и у уобичајеним „љубавним везама“.
До раскида везе народа и „вољеног политичара“ не долази лако и тек тако.
Један од разлога за разлаз садржан је у „народној изреци“:
Кад сиромаштво уђе на врата, љубав лети кроз прозор. 🙂

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ