На свету постоји много религија.
Највеће су хришћанска (православна и католичка) и муслиманска (шиитска и сунитска) .
Али постоји и једна врста неуочене религиозности, која је такорећи заједничка свим народима света и која се не помиње, јер о њој не постоје писана дела, нити се праве трибине на ту тему.
То је народна религиозност, појава врло распрострањена, својствена већини народа, а о којој се ништа не говори.
Народна религиозност нема изразито „националне“ свеце.
Василија Острошког поштују и православци и муслимани и католици, односно обичан народ разних конфесионалности. Исто тако „хоџине записе“ узимају припадници свих конфесионалности. То је својеврсни „народски екуменизам“ постигнут без великих речи и дискусија.
Суштина народне религиозности је решавање питања рођења, ступања у брак, смрти и још неких празника и ситуација помоћу разних обичаја од којих су многи (као „крсна слава“) спој паганског и хришћанског.
Припадници народне религиозности, односно религије су обични муслимани, православци, католици.
Нису ни светосавци, ни језуити, ни дервиши.
Обични верници којима је довољан ауторитет сеоски поп или хоџа. Даље их не занимају никакви „подвижници“ и проповедници.
Да је религија заиста препуштена народу одавно би била једна у више облика. Али религијом руководе они којима није у интересу да народна религиозност, религиозност без сукоба, постоји.
Зато се понашају као да не постоји.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ