Моћ објективно немоћних
Постоје две врсте објективне моћи:
1. Моћ поседовања капитала(имовине)
2. Моћ поседовања знања, стручности и способности
Прва моћ је релативног карактера, пошто се до поседовања капитала може доћи и разним криминалним радњама или наслеђивањем, где наследник, заправо, није заслужан за настанак моћи (није предузетник, није способан, него је просто: наследник имовине).
Друга моћ је апсолутна, не може се до ње доћи криминалом (крађама и сл.), нити је наследна. Онај који ју је стекао не може је пренети другом у облику наследства, осим да му и син, ћерка итд. такође стекне ту моћ учењем и радом, да је заслужи.
Али постоји и трећа моћ, моћ политичара, који врло често нису ни у поседу прве, ни у поседу друге моћи.
Ради се заправо о објективно немоћним људима, који припадају партији, која успе да помоћу предизборних лажи и обећања дође у позицију власти, чиме објективно немоћни људи постају моћни.
То се јако добро видело у Србији у протекла четврт века, а актуелна власт је врхунац тог омоћавања немоћних.
Велики број њих, који су у позицији власти, не само да немају адекватно, него врло често и никакво или на сумњивим универзитетима „купљено“ знање.
Куда води таква ситуација?
То није тешко предвидети. Води никуда или просто у крах.
И то баш онда кад изгледа да је моћ објективно немоћних на врхунцу.
Њихов врхунац је заправо тотални слом државног и економског система.