Mи се бавимо оним што је реално могуће
Демократија не значи да све опције долазе у обзира за бирање.
Ту лекцију је, преко Хитлера, Европа научила у прошлом веку.
Европа и цео свет.
Али и Хитлеров успон се догодио захваљујући страху крупног капитала од комунизма.
Устрашен, крупни капитал је обилато финансирао Хитлерово подизање и чак делимично пристао да финансира и успостављање какве такве социјалне равнотеже. Бар међу Немцима.
Остале је или елиминисао (Јевреје, на пример и добрим делом и Словене) или претварао у робље или окупиране народе.
И данас, када би се крупни капитал осетио угрожен неком опцијом, та опција би била угушена или бар строго локализована, као пожар.
Међутим, данас ниједна опција не угрожава интересе крупног капитала.
Комунизам је постао државни капитализам (Кина).
Или локализована фарса (Северна Кореја).
Исламска држава не угрожава капитализам, осим у причи.
У пракси живе у својеврсној симбиози.
Угрожени су „само“ животи Европљана по европским метрополама.
Али то је „колатерална штета“.
Тако на то гледа крупни капитал.
Како ствари стоје интересе крупног капитала може угрозити само крупни капитал, неким својим „сулудим“ потезима, којима обилује и које, кад претера, гледа да више не чини.
Један од таквих потеза је и угрожавање социјалне равнотеже, раслојавање на екстремно богате, којих је све мање, и сиромашне, којих је све више.
За очекивати је да ће, у скорије време, то почети да се мења, у правцу постизања социјалне равнотеже.
Јер та промена је и у интересу крупног капитала.
Наша опција је део тог будућег процеса, процеса успостављања социјалне равнотеже, коју не би требало тумачити као „левичарску“ социјалну правду, која никад није остварена, јер је нестварна и неостварљива.
А ми се бавимо оним што је реално могуће.