Каквим ће се царством завршити савремене републике, односно демократије?
Ко познаје историју, познато му је колико је Римској републици требало да се од републике трансформише или реструктурира у империју, односно царство.
Био је то дуг, кривудав процес препун узалудних покушаја да се заустави неминовно.
Зашто је царство, као дисконтинуитетни наставак републике, било од ове боље у функционалном и организационом смислу?
Окосницу римског друштва је чинила добро увежбана, способна и организована војска, чија освајања су представљала и стуб економског богатства Рима и која је у поодмаклом стадијуму империје чак бирала, међу својим способним војсковођама и цареве, некад са више, некад са мање успеха.
Царство је чак, за разлику од републике, којом су владали „коленовићи“ /патрицији/, било мање ригидно и мање затворено.
Ако је република била својеврсна патрицијска, царство је било војна демократија.
У републици је било најбитније наследно порекло, а у царству доказана способност, а пре свега у војном домену.
Неколико римских царева чак нису пореклом били ни Римљани, а камоли патрицији.
Бранећи републику од „тирана“, почев од Цезара, који је чак покренуо и могућност да заслужни припадници плебса, иако „ниског порекла“, постану и сенатори, патрицији су покушали да одбране своју власт и привилегије.
Зато су се и догађали грађански ратови, који су се завршили поразом патриција и њихове републике, чији „загробни живот“више није имао готово никакав значај.
Који је то слој и да ли га већ има, као активног, у политици?
(Узгред да напоменемо да је у доба владавине Римске републике, онима који су чинили окосницу тадашњег друштва, а тада је то била војска, и њене војсковође, и дословце било законима забрањено да се баве политиком. Њено је било да ратује, осваја и повећава економску моћ Рима, а пре свега патриција.
Цезар је, међутим, са војском прешао Рубикон и отада је трајала битка за реструктуру политичког управљања, која се завршила пропашћу патрицијске републике.
Војска је постала не само главни економски, него и главни политички фактор из чијих редова су изницали и били, опет од стране војске, и бирани цареви.)
Окосницу модерних друштава и фактор њиховог богаћења данас чине поседници знања и са њим повезанe способности.
Тај слој, међутим, још није постао политички активан.
Поједини његови припадници се и укључе у ову или ону странку, па тиме и у борбу за власт, али интереси за које се свесно или несвесно боре још нису и њихови, односно интереси њиховог слоја.
Политички су најмање активни, мање активни од припадника било којег другог слоја друштва.
Учешће у политици им, додуше, није и дословце забрањено, али организације преко којих би могли постати политички активни су им одбојне, стране и неинтересантне.
То је и створило крилатицу: Паметан човек не иде у политику.
Поставља се само питање: А каква му је то памет када допушта да њиме и целим друштвом владају непаметни или, речено помало архаично, „неуки а лукави“?
Асоцијација „Реструктура“ је засад једина организација која се отворено залаже за систем демократске меритократије, у кoјем ће, уз сагласност већине, власт припасти слоју поседника знања и способности, основано тврдећи да ће од те владавине колатералну корист имати и народ, кога су досад, додуше и уз његову помоћ, сви варали, тврдећи да раде искључиво у његовом интересу, што је бесомучна и ноторна лаж.
ЗАКЉУЧАК:
Као што својевремено Рим, било као република, било као царство, без добро организоване, моћне и функционалне војске не би био Рим, нити би уопште постојао, тако данашњи свет, укључујући и тзв. велике силе, не би био ни приближно оволико технолошки развијен без поседника знања и на њему заснованих способности.
Рим је својевремено могао и без патриција, па и без доброг дела плебса, али без организоване, моћне и функционалне војске није могао да буде то што је био.
И савремени свет може и без капиталиста, чак, услед све већег развоја аутоматизације, и без радничке класе, без класичних политичара да не причамо, али не може, нити би био на садашњем нивоу развоја без поседника технолошких и свих других релевантних знања.
И као што је власт у Риму на крају припала оном слоју којем је, обзиром на све, логично и припадала, тако ће и светска власт за догледно време припасти слоју којем логично и следује.
А све то ће се одиграти најдаље за сто година, а започети ускоро и то, можда, баш у Србији, која је ионако већ дуже времена земља препуна историјских преседана.