Најпре да разјаснимо зашто је ово прича о Вучићу, будући да он сигурно није једини који се бавио овим „антропопсихолошким спортом“, стицањем важности.
Тим се „спортом“ баве сви од рођења па до упокојења.
Разлог зашто је ово прича баш о Вучићу садржан је у две ствари:
Вучић је политичар чије деловање има утицаја на српски народ и друго, његова анропопсихолошка прича је занимљива и, што је битније, илустративна.
Кад је Вучић осетио помањкање највеће драгоцености псеудонормалог ега, односно човека – помањкање важности?
Кад се у њему развио комплекс недовољне важности, који се у класичној психологији назива комплексом мање вредности?
Све говори да се то десило, односно дешавало у најранијој младости, односно у детињству.
Нешто слично се догађало и Адолфу Хитлеру, с тим што је он имао секундарни комплекс, комплекс недовољне важности пред  другима, али не и примарни комплекс, комплекс недовољне важности пред собом, јер те је важности имао на  претек, чак би се могло рећи да је патио од комплекса више вредности, односно од комплекса претеране сопствене важности, што се видело и током његове политичке каријере.
Хитлера у тој претераној вери у себе, која га је навела да се осећа као божје провиђење, нису могли поколебати ни изузетно тешки услови сиромаштва и објективне личне безначајности у којима је живео уочи Првог рата у Бечу.
&
Једна изрека каже: „Дабогда имао па немао!“. Та, по важност изузетно неповољна појава се изгледа десила Вучићу на изласку из детињства. Десио се синдром „обрнутог пачета“, односно од лепушкастог дечака претворио се у не баш лепог пубертетлију, а потом и момка па и мушкарца.

Тада је и закачио комплекс недовољне важности, који би вероватно изостао да је био ружно дете, а потом и исти такав момак.
Као што Хитлера не би у тој мери мучио комплекс претеране важности да је био примљен у академију за изучавање сликарства. Био би један у низу ни генијалних ни изразито лоших сликара, убеђен у своју несхваћену уметничку генијалност. Уместо тога свет је добио натпросечног диктатора увереног у сопствену војну и политичку генијалност. Непримање на академију је његову важност до те мере погодило да је могао излечити само енормним појачањем свог комплекса претеране важности. У томе су му помогле и околности, како ратне , тако и поратне.
Вучић се нагло суочио са комплексом недовољне важности у својим очима. На то га је дословце натерало огледало. Ма како то звучало. Тај његов комплекс пре свега има везе са његовим „пољуљаним“ физичким изгледом, који се није развио из ружног у леп, него баш обрнуто. Тај догађај је Вучићу нанео велике психичке невоље, готово нерешиве.
Та „обрнуто-паче“­- метаморфоза је младог Вучића констернирала и утицала је на цео његов потоњи живот. Могуће да је утицала и на његову полну опредељеност, ако је уопште тачно да има геј склоности. Јер, по неком предубеђењу, мушкарац  не мора да буде нешто посебnо леп да би имао чак и лепог мушког партнера.
&
Приметно је да Вучић као ретко који политичар често говори како је ружан, како није леп.
Зашто? Има политичара који су и ружнији од њега па не говоре о својој ружноћи. Као да им, а вероватно им и не смета. Вучић се са својом ружноћом није помирио ни  у зрелим годинама, а инсистирањем на њој емитује као да јесте.
Није се помирио зато што је у њу стигао неочекивано, из лепоте.
Промена је била радикална и годинама је тражио радикалне начине да је превазиђе. И није их нашао.
Ни у Радикалној странци коју је напустио, ни у Српској напредној сранци коју води годинама, а ни у богатству које је изгледа баснословно, без обзира на његове демагошке приче о сопстевној скромности. Мада је то немогуће доказати.
Сви побројани начини су методи његовог стицања важности коју је изгубио, односно која му је пољуљана  врло рано.
Метаморфозу- „обрнуто-паче“ Вучић је доживео као својеврсну превару, казну и издају, а кривца за њу није могао  да лоцира. Она се једноставно десила  и тек нарастајућу му важност му свела такорећи на нулу. Осећао се уплашено и збуњено, а у њему се развијала и сервилност према сваком кога је доживљавао као ауторитет. А то је био свако ко није он и ко не припада његовима. Тако се припремао за сервилног у односу на странце и лажљивог у односу на „укућане“, односно на свој народ.
Пошто се сервилност и куаквичлук не сматрају особинама важног човека, он их је одавно прикривао, а као полтичар наставио да их прикрива лажима и лажним јуначењем. Иако није кадар да уђе у најобичнији ТВ дуел са политичким неистомишљеником исторемено тог неистомишљеника, неистомишљенике „поражава“ у својим монолозима, што је још једна од фонминхаузенских црта. Толика разметљивост и  „ватрени сукоби“, који с е одвијају углавном у његовим причама, а у стварности прилично сeрвилан однос према сваком јачем постали су део српске политике коју он води.
Као својеврсни лекар, антропопсихолог практичар, дужан сам да на ту његову нараслу нездравост гледам као на његову тегобу, која га мучи већ годинама и нема изгледа да се ни због чега што је он предузимао и предузима, укључујући и политику, смањи. Лично бих му препоручио приличан број нет-сеанси што са мном, што с мојим помоћницма у доброј нади да ће му те сеансе помоћи да се бар минимално сабере и пронађе.
Као држављанин Србије, којој у последње време Вучић угрожава и опстанак подржавајући озлоглашени рудник Рио Тинто као и кинеске загађиваче, не гледам на његове личне тегобе само као његове. Постао је тегоба Србије. И као такав заслужује,  као и свака тегоба – уклањање.
&
Свестан сам да ова антропопсихолошка прича, односно анализа није потпуна, али су у њој дати елементи за разумевање Вучића какви ни у једној другој анализи нису. Бар засад.
Иначе, поређење Хитлера и Вучића није чињено у сврху изједначавања или тврдње да се ради о сличним психама. Баш напротив,ради се о врло различитим људима.
Хитлерова нездравост је долазила од комплекса претеране сопствене важности, Вучићева од  комплекса смањене или недовољне важности, која није успела да се елиминише ни у годинама кад је изгледао као апсолутни владар Србије.
Пукотина или јама која је настала у раној младости није успела ничим да се  попуни. И не би је попунило ни то да неким случајем има сву  власт и свe благо овог света.
Одатле код њега толика незајажљивост и глад за влашћу и, што се мање зна, за богатством. Али иако је ту глад за влашћу и богатством у приличној мери заситио, глад за важношћу је остала иста, неутољена ма колико да је наизглед толи.

П.С.  Занимљиво је да је у Кини рађена читава кампања са циљем да покаже/докаже да је Вучић у младости био изузетно леп. Постављане су на интернету његове улепшане, фотошопиране  фотографије.

У Србији није рађена таква кампања, вероватно се плашио да ће га политички противници исмејати и показати праве фотографије из тог периода. Сам потез у Кини сведочи о дубини његовог јада услед синдрома „обрнуто-паче“.
Ова прича/студија, наравно, није писана са циљем да се докаже да Вучић није (као младић био) леп, него да укаже на проблем (синдром), који стоји у основи његове нездравости, пошто се термин „болест“ готово не употребљава у антропопсихологији.

&
Антропопсихолошки гледано ОЗБИЉАН је проблем у којем се овај човек (Вучић) налази, превише запуштен, чак интензивиран његовом политичком каријером.
Једно од могућих псеудорешења за њега је изненадни суицид, јер је проблем узео исувише маха.
То је додатни разлог зашто тај човек није за функцију коју обавља, док онима који имају „нечисте намере“ у односу на Србију, баш захваљујући својој лабилности, представља идеалног партнера, кога могу навести чак и на поступке који значе озбиљно угрожавање опстанка земље и народа.
Тако гледано, најбоље би било уклонити га са функције коју врши, најбоље за њега и нарочито за народ у чијој земљи има високу функцију, која би могла нанети том народу огромну штету, коју он, обзиром на своју нездравост, свој запуштени комплекс самањене важности, није кадар ни да сагледа, а камоли да осети, јер његово ја је лажно, неживо ја.
&
Суштина његовог проблема није недостатак важности пред другима, тога се већ заситио, него недостатак важности пред собом, важности која је, у његовом случају, неповратно нестала у раној младости. Када га, као политичара, нападају на разне, па и најгрубље начине он те нападе доживљава слично као што доживљава и похвале које му говоре људи из његове околине, па и они који га не знају – небитно му је, а оно што му је битно, важност пред собом, не зна како да прибави.
&
И на крају да кажемо и ово: Хитлер је свој комплекс претеране важности покушао да наметне Немцима, који су тако „постали“ виша раса, иберменши. Иако је једно време у томе успевао, на крају се разочарао и убио схвативши да Немци ипак нису то.
Вучић је свој комплекс недостајуће важности покушао да наметне Србима, тврдећи, и то јавно, да су неспособни, да би пропали без Европе, Кине и тако даље. Тај покушај му је прилично успео, што се види и преко толеранције народа у односу на многе ствари које му приређује. Мада је успех тога углавном условљен неинформисаношћу огромне већине. Да ли ће Вучић проћи као Хитлер кад и ако увиди да Срби баш и нису толико неспособни? Иначе, своје понижавање Срба крије иза демагошких псеудопатриотских идеја и свакодневним покличима : „Живела Србија“.
Укратко, хтео би да се читав народ нађе у његовој психо-ситуацији, као што је то желео Хитлер за Немце,
јер тако би се осећао припадником масе, а не као изопштени појединац.
&
И да закључимо:
Вучића поседује врло озбиљан проблем и то од најраније младости. Проблем који је готово немогуће решити.

Аутор Драган Атанацковић Теодор, оснивач антропопсихологије

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ