Актуелнe реформe су, заправо, скуп рестриктивних мера, које у извесној мери могу да смање или зауставе расипништво, које је трајало више од две деценије, али не садрже у себи оно најважније – развојну стратегију за домаћу привреду.
Сиромах свој положај не може поправити пуком штедњом, потребна му је и иницијатива којом би мењао свој положај сиромашног човека у правцу човека који предузима нешто да би свој живот учинио лакшим.
Актуелне реформе превише, а неосновано, очекују „помоћ споља“ у облику неких условно повољних кредитних аранжмана и евентуалних страних инвестиција, којих мање-више нема.
Окретање обнови и развоју домаће економије није само патриотско питање, тај мотив сам по себи не би био довољан.
У питању је и неопходна и корисна и разумна одлука.

Да се разумемо: домаће реформе, које спроводи домаћа влада на челу са А. Вучићем, су, у највећој мери, налози ММФ.
И, наравно, тим налозима су придодате и „волунтаристичке мере“ изабраних власти. Те мере, ето, утичу негативно и на саму штедњу (пример Крстића), заобилазе реалну могућност и потребу да се уведе и ред међу тзв. тајкунима, чиме би се помогле и мере штедње, упорно одолевају, све галамећи да се на то оштре, уклањању вишка запослених у јавном сектору итд.
Иако нисмо за то да своје домаће економске проблеме решавамо по налозима ММФ, јер имамо адекватнију варијанту, још мање смо за то да се ти налози заправо отупљују и спроводе по мери домаћих политичара.
Што се нас тиче, налози ММФ су добро прорачунати и чекају сваку земљу, која се, као Србија, играла економије, уколико не уради нешто своје и сама се не извади из проблема у којима је.
Нама су мере ММФ отвориле очи и, посредно, нас упутиле да се позабавимо обновом и развојем домаће економије, свесни да се у ту сврху мора мењати и политичко управљање.
Када држава,свом силином, стаје иза нечега, то нешто ће се, привремено или трајно, и остварити. Да би држава стала иза обнове и развоја домаће привреде, то мора бити држава чији сви органи власти стоје иза тога.
Тако нешто је апсурдно очекивати од државе која, и то врло релативно, стоји иза налога ММФ.
Тако нешто може само држава, којој у основи стоји систем демократске меритократије.
Тако концентрисана држава може да оствари обнову и развој домаће економије.

И још нешто: реформе које су предузете у Србији у протеклих годину дана, и које се, искрено, баш и не одвијају оптималним темпом, бар са становишта ММФ, заправо захтевају следеће реформе, о којима ми говоримо: обнову и развој запуштене домаће привреде,( јер : где ће онолики који ће остати без посла?), и корекцију политичког система у правцу успостављања демократске меритократије, како би се спречила могућност да поново недовољно стручни и неспособни дођу у позицију власти, пошто са таквима једва иду и садашње реформе, а камоли да би било могуће спроводити наш програм, који је по озбиљности испред садашњих реформи.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ