Нећу вам рећи датум, на који ће нам почети бивати боље, јер то реално само Бог зна.

Рећићу вам само моје размишљање о томе када ће нам бити боље.

Нема томе годину дана, имао сам здравствених проблема, због којих сам завршио у болници. Једина опција је била тешка операција, од које су и сами хирурзи бежали, па су чекали ваљда да се стање довољно погорша да просто не буду имали алтернативе чекању.

Елем, завршило се Богу хвала без тога, али ми је остала у глави једна ствар. Сви ми, или скоро сви, бежимо од хируршког ножа, колико год можемо. То је чињеница.

Оно шта је мене нарочито замислило је то да сам у том тренутку, док сам лежао са муком у болесничком кревету, био потпуно спреман да препустим хирурзима да ме подвргну и најтежој операцији, чак са неизвесним исходом и по сам мој овај овоземаљски живот, само да ми се скине мука.

Када ово пренесем на Србију и људе, који живе и раде у њој, на оне који је признају као своју, онда долазим до одговора на питање из наслова:

„Биће нам боље када нам буде толико тешко, када будемо имали толику муку, да ћемо бити спремни да без остатка пристанемо на „хируршки нож“, односно на интервенцију компетенције, дакле не уздржано, већ потпуно се препуштајући струци, која једина зна и може да нам помогне.“

Зоран Грозданић