Кад интелект утихне
До „Краја утопије“ (наслов књиге Х.Маркузеа), односно до пада комунизма, виђенији интелектуалци су били, на свој начин, махом левичарски опредељени.
Бар они западни.
Источни су то више били по сили поретка (комунизма) у којем су се налазили.
Њихов стварни ангажман је био продемократски.
Падом комунизма, ти источни интелектуалци су неко време „лепршали“ са надом у демократију (као да су је тек они открили, и као, да са свим својим манама и врлинама на Западу већ није постојала).
Западни су их, благо зачуђени, неко време пратили у том лепршању.
А онда је свему дошао крај.
Интелект је политички утихнуо.
Класична демократија, која се сада практикује у „целом свету“, тачније у великом делу света, је подразумевајуће проглашена за најбољи (међу свим лошим) порецимa.
Данас у свету не постоји алтернатива томе.
(У алтернативу свакако не можемо рачунати разне облике национал- интелектуализма, који још увек није нашао ни конкретан облик пожељног друштвеног уређења, па макар он био и утопија.)
После краја утопије и привременог продемократског „лепршања“, класични инетелект је престао да постоји као политички фактор.
То за последицу глобално може да има две последице:
– интелектуално назадовање и препуштање актуелном стању, чак и кад је оно заправо лоше (а то је на многим меридијанима већ уочљиво),
– пробој „новог интелекта“ који ће изменити слику света, али не у правцу „утопије“, него у правцу „појачаног реализма“, ти „нови интелектуалци“ ће се много разликовати од досадашњих и неће бити само „критичари и сневачи“, него владаоци.