„Званични језик је српски и сви језици који носе разна имена, а у основи су исти као онај који носи име српски, а званично писмо је фонетска ћирилица и латиница, која је била коришћена у бившој Југославији и  којој недостаје пар знакова да би била фонетска, с тим да се у комуникацији са државом мора користити само језик који у Србији носи назив српски и фонетска ћирилица.“
Када би ово неко предложио да уђе у Устав републике Србије, вероватно би било противљења, као што би у Хрватској било да неко предложи да је хрватски и сви језици који су у основи исти са хрватским званични језик Хрватске, а латиница са двознацима и фонетска ћирилица званично писмо, с тим да се у комуникацији са државом мора користити само језик који у Хрватској  носи назив хрватски  и латиница са пар двознака.
Дошло је време кад смо се изједначили са većinom Хрвата по  „широкогрудости“.
Нико ником не попушта, па ни толико да му толерише што прави ненаучне глупости.
У суштини,  језик је један.
Ми га зовемо српским. Они га зову хрватским. Они други бошњачким, трећи црногорским.
Шта је од тога тачно?
Само једно. Али језик је подручје, где је воља  важнија од науке.
Како томе доскочити? Или се ушанчити и викати: мој је! Или поступити како је у почетку предложено. Обзиром на све, много је извесније да ћемо се сви ушанчити, укопати и тврдити: Мој је језик и не одступам! И то ће радити сви и остаће запамћени као  …. махнити. Опет сви.
Неће остати упамћен ниједан народ који је допуштао да његов језик зову свакојако, али он је све то пустио и толерисао, јер зна да је све то његов језик са више имена. И зато их све сматра и званичним.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ