Јесте ли били питани да ли хоћете комунизам, демократију, приватизацију?
Већ подуже времена, такорећи од француске револуције, или од првог значајнијег пада феудалне аристократије, подразумева се да се народ пита о свему што је за његов (народни) живот важно.
Та, по све који би и политичку и економску власт, незгодна теза је морала да се, што вештије, то боље, анулира.
И, поштено говорећи, успело се.
Помогла је демагогија, која и сада помаже.
Народ је код нас, на пример, улазио у системе и ситуације, а да није ни питан или је питан про форма.
Тако је стигао у комунизам, владавину Броза и оних који су размишљали његовом главом.
Тако је стигао у вишепартијски систем, као зачетак демократије, у доба Милошевића, који се претходно дебело обезбедио демагогијом („Зајам за препород Србије“ итд.).
Тако је стигао у петооктобарску демократију, чије су „грешке“ брзо елиминисане, закључно са убиством Ђинђића.
Тако је стигао у приватизацију, једва свестан о чему се ту заправо ради.
Ево га, коначно, и у „напредњачкој демократији“ и пратећим „реформама“, а да још није заправо питан шта хоће или бар шта види као оно што му је, да би уопште опстао, потребно.
Референдум о кориговању политичког система ће, буде ли га, а биће га „прије или касније“, бити први пут да народ заиста буде питан и да му, по одговору, и буде.
Разлог је једноставан, ми, с обзиром на опцију коју заступамо, немамо разлога да ову прикривамо демагогијом.
Чак смо свесни да та опција није баш по вољи доброг дела народа, али је зато потребна скоро свима.