У доба непарламентарних  монархија извршну власт су чинили они који су сматрани слугама краља, односно краљице.
Они су имали „извршну власт“,  која и није била власт, јер је важила само ако је врше у име монарха.

У потоњим демократским временима извршну „власт“ чине владе (премијер и министри).
Али ко њима командује, даје налоге, мења их ако не чине добро?
Скупштина?
Како, кад је и она састављена од партија које чине и извршну „власт“?
При томе та Скупштина, односно партије кооје владају њоме, могу да представљају једва четвртину држављана, односно грађана.
А посебно кад се узме у обзир да извршна власт заправо има предност у одниосу на скупштинску, и да скупштинска власт још ниједном није стварно  сменила „своју“ извршну „власт“.
По принципу: врана врани очи не вади.

Зато је „извршна власт“ својеврсни политички оксиморон.
Како ствари сада реално стоје та „извршна власт“ је главна, па би тако требало и да се зове.
А скупштинска власт је реално непостојећа, па би требало да се зове скупштинска паравласт или псеудовласт.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ