Шта је истина, не одлучује ни већина, ни мањина.
Истина је истина упркос вољи и интересима.
А воља и интереси се ретко или готово никад не поклапају са њом.
Дешава се врло често да неко има само истину, а све друго је против њега.
Ђордано Бруно је сагорео, и дословце, борећи се за истину у немогућим условима или за себе као оног ко је открио (једну) истину.
Галилео Галилеј се одрекао истине, односно свог учења, знајући да ће истина кад-тад доћи на видело, да неће сагорети у пламену заблуда, а, у том истом пламену, није се ни њему сагоревало.
Ђордано Бруно се памти као херој, Галилеј као својеврсни опортуниста, а и  један и други као доносиоци истине.

У данашњем свету, подељеном на државе, истина је да свака држава има право на своју територију.
Свако узимање ове или оне територије које није засновано на добровољном договарању и преговарању се сматра сепаратизмом, на који држава реагује силом све док се не постигне неки договор са сепаратистима, или окупацијом.
Тако гледано на Косову и Метохији се догодило и једно и друго.
Али реакција државне силе, у доба Милошевића, на сепаратизам је, од стране западног дела света, проглашена бесправном и злочиначким репресалијама над шћиптарским становништвом.
Пронађен је и модус за помоћ том угроженом становништву, чији је добар део итекако угрожавала и тадашња терористичка организација, УЋК (ОВК), која је од старне западних сила и медија проглашена за ослободилачку војску.
Тај модус је био бомбардовање Србије, тада Савезне Републике Југославије, кажу од стране НАТО, а заборављају да је НАТО тада добио овлашћење ОУН за ту акцију, па је, тако гледано, био пуки извршилац „међународне воље“.
Додуше, све је то рађено без сагласности Савета безбедности, али нико, дакле: ни Русија, то питање није ни покренула у Савету безбедности. А ћутање(Русије) је протумачено као одобравање.

Доследно гледано, а до истине с е и не може другачије, Србија је бомбардована уз отворену или прећутну сагласност целе међународне заједнице, односно свих релевантних међународних фактора. Улогу у томе су одиграли интереси сила и њихових сателита, а то са истином, наравно нема везе.
Иако је после рата извршена de facto окупација од стране оних који су заинтерсовани за ту територију, Косовo и Метохију, ( интереси Шћиптара или Албанаца су на листи приоритета, ма шта и они мислили, на другом месту), та окупација је изведена тако да изгледа као да нас је цела међународна заједница окупирала, а то је теза која правнички не пије воду.

Врхунац је дошао када је на нашој територији, без икаквих консултација са нама, а у доба демократске, а не диктаторско-милошевићевске владавине, једнострано проглашена независност и направљен ентитет Република Косово, док су тамо још званично овлашћени представници ОУН, КФОР и Еулекс, који сведоче о нерешеној ситуацији.
Одмах након тог нелегитимног проглашења независности кренуло је и признавање независности ентитета Косово од стране САД и већине западних земаља.
Наравно, нису ни све земље ЕУ учиниле то признање, али из својих „личних“ разлог и интереса.

Руска федерација, као велика сила, такође није признала независност ентитета Република Косово.
И за то има интерес, као што је имала интерес, кад у Савету безбедности није реаговала на бомбардовање Србије, нити је реаговала ветом кад је посредовање са ОУН пребачено на ЕУ, односно Брисел, што Русију искључује из преговарачког процеса који се одвија између Србије и ентитета Косово.
Да ли се љутимо због свега тога на Русију? Не, ако ни због чега а оно због чињенице да се понекад заиста можемо ослонити на њу, као што је било и кроз нашу историју.

Не љутимо се ми ни на САД, ако ни због чега а оно зато што је велика сила и што се земљи као што је Србија не исплати да емотивно реагује на њене поступке. Сила Бога не моли, а шта ће Бог са силом, ствар је Бога и силе.

Ми само износимо истину и њоме бранимо Косово и Метохију као нашу територију, без обзира да ли на њој имамо ингеренције, и, због ње, истине, нећемо признати ентитет Косово као независну државу, па све да , због интереса великих, постане и чланица ОУН и осталих светских организација.
Досад познатом међународном поретку је 2008., кад је изведен чин једностраног проглашења независности, ударено у сам темељ на коме је основан. Признавање тако насталог ентитета за независну државу су даљи ударци у тај темељ. Што је више таквих признавања то ће се темељ пре срушити, а онда и зграда која почива на њему.
Оно што ће после тога настати је последица ударања у истину.
Нисмо срећни што је тај процес започео овде и на нама, али ваљда нам је судбина да стојимо у зачетку свих великих светских /тектонских/ поремећаја.
Једино што, овај пут, ни најзлонамернији не могу тврдити да смо га изазвали, па ни дали повода.
То су обавили други, због интереса који су им пречи од релативно стабилног светског поретка, какав је био донедавно.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ