Политички фактори могу бити јасни, отворени, формални, а могу бити и нејасни, скривени, неформални.

Кад би се неко запитао и покушао да да стваран, нескривен, идеологијом незамућен одговор, ко у данашњем свету, поготово у његовом развијенијем делу, представља несумњив, јасан и моћан фактор – то баш и не био лак посао.

Лако је причати класично демократске приче у којима је целокупан живаљ, односно народ примарни, па и једино меродаван политички фактор.
Можда те приче пријају ушима оноликих, али то не значи да су и тачне.

Заправо, у класично демократском поретку се неупоредиво мање, него у нека старија, па и античка времена, зна ко је заправо владајући слој, чак шта његово постојање се, могло би се рећи, негира.
У средњем веку се, на пример, знало да владајући слој чине наследни аристократи и то се није ни крило. Тај слој је, по дифолту, био елита, чак и кад није имао особине елите.
У класичној демократији, која траје од 19. века, као да више нема елите, односно владајућег слоја, чак шта елитизам је добио негативну конотацију.
А поготово у политици.

Зато нигде у свету не постоји, на пример, „капиталистичка партија“, која би се залагала за што бољи статус слоја капиталиста и њиховог права да све подређују свом основном циљу: увећању профита.
Да ли то значи да власници капитала, од материјалног до финансијског, заправо не одлучују у доношењу закона и одлука, које би биле њима на корист?

Наравно да не значи.
Али тај слој, који се слободно, у данашњем, па и јучерашњем свету, може назвати владајућим, влада из сенке, скривено, неформално.

Разлог за то је једноставан. Циљеви тог слоја, изнесени без увијања и јасно,  не би били популарни, као што нека „партија финансијског капитала“, на изборима, никад не би прешла цензус.
Зато тај слој своје интересе спроводи преко партија које се зову „народним“, „демократским“, „републиканским“, па чак и „социјалистичким“. Мекше је и народном уху, а народ је тај који гласа, пријатније.
Какве везе имају, на пример, Тони Блер и назив партије (лабуристичка – радничка) којој је припадао, па био и на челу?

Поставља се питање , постоји ли у данашњем свету, слој који је моћан, или би бар могао да буде моћан, а да не мора да крије своје циљеве и да, свеједно, од стране већине не буде због њих проказиван и осуђиван, да не мора да се крије иза разноимених политичких групација (партија)?

Постоји. То је слој поседника друштвено корисних знања и способности, углавном из области „природних наука“, јер „друштвене“ још нису достигле ниво егзактности, слој који Галбрајт, амерички ванмејнстримски економиста, назива „техноструктуром“, Маркс га је називао „радничком аристократијом“, али ни један, ни други нису увидели и његов политички потенцијал и могућу значајност.

Ближи се време политичке инаугурације тог слоја, који, и кад постане владајући, неће имати разлога да крије своје циљеве, јер бар део тих циљева је објективно од користи и народу.

Колико тај слој  може да буде и технолошки и економски и политички важан, могло би се, веровали или не, показати у скорије време баш у Србији, ако ова посегне за демократском меритократијом, као сигурним излазом из недаћа.
Политичко неискуство тог слоја је више врлина, него мана.
Политичка решења која ће тај слој донети биће у знаку његове  основне карактеристике: знања и способности.
Када успостави своју владавину, која неће бити у супротности са потребом народа за сигурним опстанком и пристојним животом, његово ће бити „царство земаљско“, јасније, чвршће и уређеније него иједно досад.

Иако се о томе слабо и, махом нетачно говори, на прагу смо заиста новог политичког поретка и то на светском нивоу.
Ко ће први закорачити и прећи тај праг?
Ко буде морао и могао, а то нису западне земље, јер још не морају, а и не могу, а нису ни источне, па ни велике источне силе, јер ни оне још не морају.
А ако се то догоди у Србији, на пример, формална значајност тог догађаја неће бити велика, јер Србија је мала, и у том смислу за свет и његова кретања, ипак безначајна земља: „једна сламка међу вихорове“.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ