Чак и када бисмо се придружили ММФ-у и актуелну власт похвалили за смањење буџетског дефицита, постоје две ствари које ту похвалу готово анулирају.

Прво, буџетски дефицит је смањен захваљујући неуставном смањењу пензија, па и плата, а да није онима којима су смањени приходи ни обећано да ће им се губитак надокнадити када привреда профункционише.

И друго, власт није учинила ништа на плану инвестирања у привреду, односно у јавне пројекте, па се поставља питање: како ће то привреда профункционисати, јер пуком штедњом сасвим сигурно неће. Стране инвестиције, којих, поштено говорећи, у иоле значајнијем обиму и нема, ту су од слабе помоћи. Једна реформска влада, која је направила такав захват у џепове грађана, мора имати јасан план, шта ће урадити да тај привремени захват надокнади, иначе ће он бити узалудан.
Ова власт, која се назива реформском, нема ни нејасан план обнове и развоја запуштене домаће привреде и то ће бити главни узрок њеног неминовног пада.

ММФ-ове похвале, које не сежу даље од смањења буџетског дефицита су, са становишта циља који ММФ има – логичне. Он се стара да повериоци, кредитори, буду мирни да ће им се враћати кредити, боље рећи: плаћати камате, а како – није његова брига. Може и даљом распродајом преосталих јавних предузећа, а пре свега „Телекома“.
Домаћа привреда, а поготово њена обнова и развој, није у домену његових брига. То је ствар домицилне владе, која се, међутим, понаша као и да је сама ММФ. За домаћу привреду ни она није забринута. Тако је домаћа привреда остала без старатеља, а тиме је угрожен и сам опстанак огромне већине грађана.

Уместо хлеба, власт нам нуди игре.
Саму себе хвали што је испунила циљеве ММФ-а, као да је влада ММФ-а, а не Србије. Пресрећна је што задовољава ММФ и „срамота је колико јој добро иде“ то задовољење. И треба да се срами, јер њена улога није само то да задовољи ММФ, него и грађане који су је изабрали, на које је, осим у демагошким фразама, заборавила.
Да се разумемо, нисмо ми против задовољења ММФ-а, дужни смо и за то нам нико није крив осим нас самих. Али је на граници бестијалности, када твоја домаћа влада задовољава странце, а да ништа не чини да се то задовољење не постиже само дерањем коже домаћег становништа и распродајом јавног добра. Такво поступање бисмо лакше поднели када би нам странци били и власт /па замало и јесу/.

Влада такође саму себе хвали, а хвали је и Запад, за „хуман однос према избеглицама“. Немамо ми ништа против хуманости, нисмо за бодљикаве жице и зидове, али смо за законско уређење све присутнијег проблема са азилантима и за хуман однос и према домаћем становништву, које прогањају извршиоци, а које, захваљујући страној домаћој влади, све чешће запада у нерешиве дугове.

Ми Запад и његове похвале својој, а не нашој „влади“, разумемо, чак шта и не осуђујемо.
Сигурно бисмо и ми хвалили владу која ради у нашем интересу, да је имамо.
Али немамо је и зато скрећемо пажњу Западу, јер он сасвим сигурно није наиван, да се, за разлику од наше-њихове „владе“ сети и народа у којем та „влада“ влада. Похвале које упућује тој „влади“ овој неће помоћи да опстане још дуго.
Време је да Запад, а и Исток, овде потраже партнера који неће бити по вољи само њима, него и све јаднијем и отрежњенијем народу.
Са таквима би могли да трајније сарађују, око онога што је могуће.
Ови сада су за једнократну употребу, која се примиче крају.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ