Демократија као поредак има своје пасиониране љубитеље, који је воле и кад се у њој тешко долази до хлеба.
Али они су у мањини.
Са друге стране недемократија такође има своје љубитеље и кад се у њој  тешко долази до хлеба.
И они су у мањини.

Већина воли демократију, па и недемократију, ако се у њој (демократији или недемократији) „добро живи“.
Отуда у ово доба „демократије без хлеба“ код већине носталгија за добом недемократије, за титоизмом, кад се бар наизглед пристојно живело и када народ није било брига за „демократске дисиденте“ и њихове неостварене жеље.

Ретки су моменти кад се (и) народ „догађа“ као дисидент.
Његово дисиденство је махом повезано са мањком пристојног живота.

Западне демократије су успешне и функционалне углавном зато што већини обезбеђују колико-толико пристојан живот.
Да љубав према демократији доста лако утрне, видело се на примеру Хитлеровог успона на власт.

Нама се већ предуго догађа „демократија без хлеба“.
Народ то више не може поднети.
Последња (неоснована) нада је био демагог Вучић.
Ситуација је таква да би народ хлеб, са или без демократије.

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ