Све вам је слободно чинити, али није све на корист.
Ништа није тако јако, занимљиво, корисно и непопуларно као истина.

Постоје две врсте диктатура.
Једна је заснована на вољи, друга на чињеницама.
Она прва је карактеристична за политику, ова друга за науку.
И у демократији постоји диктатура начела, као што су начело већине и начело по којем свако има право да бира и да буде изабран у органе власти, без обзира на референце које (не) поседује.
У науци, којој је до истине, оваква начела се не могу примењивати.
У политици могу, једино што доносе „нежељене последице“, дакле: нису на корист.

Као што је већ напомињано политика је једна од ретких друштвених појава, у коју још није продрла наука, осим у делу који се зове политички маркетинг, којем је сав посао да убеди што већи број њих да је добро и корисно оно што је и уз  минималну употребу  здравог, а камоли и научног разума, очигледно и недобро и некорисно, а често и врло штетно.

Право на слободу мишљења и изражавања тог мишљења делује као веома значајно модерно политичко достигнуће.
А да ли је заиста тако?
Нацисти су, рецимо, својевремено слободно мислили да су њихове расне теорије и тачне и пожељне и то су, такође слободно, и пре доласка на власт износили јавно.
Не у кабареима и циркусима, него на јавним скуповима и митинзима.
А онда су, уз помоћ начела већине, дошли на власт  и укинули слободу мишљења, ако је мишљење излазило из оквира који су они зацртали.
Успут су укинули и све друге, осим нацистичке, партије.
И завели диктатуру засновану на вољи нацистичког вођства, а пре свега Адолфа Хитлера.
Цена коју је свет платио за његово „слободно мишљење“ је енормна, мада логична.

Слобода мишљења и изражавања тог мишљења никако не би требало да буде ограничена вољом ма којег појединца или групе, али, као што је случај у науци, не би требало да буде ни безгранична.
Граница овом или оном мишљењу је његова тачност, односно нетачност.
Тако гледано, ни нацисти, ни комунисти, ни шовинисти, па ни заговорници класичне демократије на наведеним начелима нису имали, нити имају тачно мишљење, што врло брзо може да констатује и помињани здрав, а камоли научни разум.

Није тачно да су Германи (Немци) припадници неке „више расе“, нити те „више расе“ има.
Није тачно да су људи, осим пред Богом, међусобно једнаки, нити да их занима некаква комуна са заједничком имовином и сл.
Није тачно да су припадници било које нације, само тиме што припадају овој или оној нацији, бољи од припадника неке друге нације. Неки јесу, неки нису. У свакој нацији има и жита и кукоља, а шовинистичко мишљење иде на руку баш кукољу у овој или оној нацији.
И није тачно да је већина у праву, осим ако се определи за оно што је тачно, а не за оно што јој  је, у овом или оном тренутку, мило, а са нежељеним последицама, а још је мање тачно да је свако пунолетно лице кадро да се бави пословима политичког управљања, одакле би логично проистицало и право сваког да буде биран у органе власти.

Једино је тачно да ниједно, па ни најтачније мишљење нема шансе да постане владајуће, уколико се за њега не определи већина, ако не толико по вољи, а оно по невољи у коју је запала, подржавајући мила, а погубна мишљења и опције.

ЗАКЉУЧАК:

Главни координатор активности АСОЦИЈАЦИЈЕ СРБИЈА – АС ПОКРЕТА

Драган Атанацковић Теодор, социолог и антропопсихолог, аутор књиге ДЕМОКРАТСКА МЕРИТОКРАТИЈА – АЛТЕРНАТИВА ПАРЛАМЕНТАРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ