Све је јаснија тачније све је мрачнија слика и прилика живљења у Србији.Овде живот и живљење све више и више постаје готово сурова трагикомедија. Народ притиснут суморном свакодневницом ,проблемима и мукама не види даље од тога. Ради,а зарађује, једва да преживи.Свакодневно слуша бајковите приче о напредку а једини напредак ког реално види и проживљава је сиромаштво и његове муке.
Никако да састави крај са крајем,јер за тако нешто, готово увек фали му почетак.Већина високо школованих људи живи мало боље од већине народа.најчешће и највише ћути и немо посматра ову неман што неманкси тамани све вредно на овом простору.
Дремају у тој заветрини и рачунају да ће их заветрина направљена од подераних крпа спасити и сачувати од надирућих олуја.Оно разума што разумно збори,што нуди решење и спас,сведено је о оквире оне чувене изреке: „глас који виче у пустињи а нико га нечује“.
Ми смо као људи који се налазе у просторији препуној хране и свакаквог изобиља а умиру од глади у беди и сиромаштву.Јер довољно је бацити само летимичан поглед и већ њиме уочити какве ресурсе и капацитете има ова пребогата природа, шта би се све од ње и кроз њу могло створити и стећи, акамоли кад би се свему томе приступило студиозним системским радом. Али,изгледа да овај нараштај обожава да се будали.
И исто тако верује,нада се и очекује да будалаштина неће донети и дати то што једино може да донесе и да.
Овде су све државно привредне институције и делатности уређене,тачније речено подређене интересима КРУПНОГ СТРАНОГ КАПИТАЛА.
Овде се фрапантно глупа идеја-да нас туђа рука хлебом храни-свакодневно промовише и диже на пиједестал највише мудрости.Туђа рука никад никог стално хлебом хранила није,није ни овде дошла да то ради нити је то уопште интересује.Овде је дошла да шаком и капом купи и покупи све што покупити може.Овде је та „туђа рука“ нашла, прогурала и гура да у прочељу нам седи оно што код њих а и у разуму не би привирило ни зачељу.
У интересу им је па то снажно гурају и сте стране то је и разумљиво.Али како разум да разуме нас, да смо такав људски отпад,који нажалост носи српско име и презиме и то ме је све од и до српства,бирали, постављали и држимо у прочељу. Шта очекујемо и чекамо да нам он може донети и дати? Нормалан људски живот?Како кад тај људски отпад уопште и нема идеју нормалног људског живота,већ је ношен идејом да све врдено и важно треба продати и дати за пар сребрњака.Зато их и назвах људским отпадом јер то нит је разумна идеја нит смисао људског нормалног живота. Свака појава на овом свету има свој почетак и крај. Сваки проблем има своје решење. Најбоље решење је кад се проблем сагледа решава и реши разумом и разумношћу. Све наводи на закључак да су разумност и таква решења, овде скрајнути и потиснути до нивоа једва приметности.Овде се глупост тако и толкио развила, оснажила, распустила и разбахатила да кад-кад делује да сем ње друго ништа и не постоји.Можда грешим, али све ми се чини да ће овде можда решење доћи тако што ће глупост спалити саму себе.
А тад на том згаришту можда се хтело нехтело, чује , саслуша и послуша шта то каже и предлаже : „глас који виче у пустињи“.