„Европска јесен“ као одговор на „арапско пролеће“
Петак 13. новембра 2015. године је датум који ће се памтити и после којег више ништа неће бити као што је било.
Започео је рат очајних, који немају шта да изгубе, осим живота, а њега губе без роптања, чак са одушевљењем, (јер верују да после такве смрти иду у рај), против равнодушних и отупелих којима ниједна арапска или, не тако давно, српска или руска, латиноамеричка, афричка трагедија не представља више од новинске вести или инспирације за карикатуре карикатуралног листа „Шарл Ебдо“.
Тај рат је започео сурово: егзекуцијом стотина цивила у Паризу.
То више није само новинска вест. То је Европу, не само Француску, завило у црно.
И прети да ће се наставити.
Животе, углавном младих, цивила, који су у том окршају изгубљени, наравно, жалимо. Али тих живота је широм света изгубљено и губи се и даље.
У Сирији је ово што се десило у Паризу готово свакодневица.
Не држимо страну никоме, осим истини.
А истина је да је релативно стабилни светски поредак најгрубље начет после једностраног проглашења независности ентитета Република Косово, да је даље нарушаван „увођењем демократије у арапском свету“, које је носило поетично име „арапско пролеће“, а које је завршено успостављањем хаоса у Либији и на читавом арапском простору, које је донело Исламску државу.
Сада та иста Исламска држава радикализује „демократску Европу“, одучава је од „Шенгена“, од „отворених граница“, од „мултикултурализма“. И већ постиже прве успехе, док је Европа и њена покровитељица САД доживела фијаско са „арапским пролећем“, односно увођењем демократије у арапском свету, па и на многим другим местима.
Разлог тог фијаска није само у неадекватности демократског принципа, а поготово кад се спроводи формално, „с неба па у ребра“. Разлог је много дубљи: Европи и, уопште, Западу и није толико било до увођења демократије, иначе би је уводили реално, колико јој је било до либијске и сваке друге нафте до које много лакше и брже, јефтиније долази преко хаоса, него преко каквог таквог поретка, који је био у Либији и другим земљама арапског региона.
Не може се имати релативно стабилан светски поредак, све пљачкајући нафту и друга богатства широм арапског и не само арапског света.